Tanka je nit između naših svetova. Ipak se stalno spotičemo o nju. Gomilu reči znam, pa ipak mi fali ona koju ćeš razumeti.

Kao da pričamo različitim jezicima, šta god ti poželim reći odmakneš se korak dalje.

Crtam ti sunce - ti vidš mesec.

Dodirnem te - ti ne osetiš.

Ponestaje mi opravdanja zbog kojih ostaješ moja misao. Fali mi tako malo da odem, a sve sam sigurnija da hoću i da ćemo žaliti.

Dugačak je dan bez tebe. U njega stane gomila ljudi, gomila želja i jednom će se neka ispuniti, bojim se ne sa tobom.

I sve mi manje nedostaješ i sve te manje poznajem.

Kada završim dan, sve je manje "tvojih" trenutaka.

Ponekad mi je žao zbog toga, jer verujem u nas - ponekad. Ponekad pomislim kako je cela naša bajka takva samo u mojim mislima i kako kod tebe verovatno liči na neku dramu ili parodiju.

Ponekad mi je potpuno svejedno zato što uvek ima još neko ko me nasmeje svakog dana.

Ipak ostajem i uvek iznova crtam novo sunce, nadajući se da ćeš ga jednom umeti prepoznati. Jednom - uskoro.

Dan mi najavljuje neke pahulje. Izčekujem njihov ples, on mi uvek naslika moj mali daleki svet. Zaledi Una, smiri se lepet krila oko crkve Svetog Petra, zatreperi vetar tim dragim ulicama.

Zagrli me onaj poznati čežljivi D-moll.

Opet bih plesala, opet bih sanjala daleke svetove, opet bih trčala iz bajke u bajku.

Opet te nemam.

"Ma samo da preguram ovu noć, sutra ću već smisliti novo opravdanje..."

 

p.s. Ponekad se najveće udaljenosti mogu izmeriti samo jednim uzdahom. Ipak fališ B-)