Kada bi mogao iz početka, gde bi tada pogrešio?

Neki drugačiji dani mi se šunjaju ispod terase.

Beograd je leti posebno živ.

Ne znam da li drugi vide te boje koliko ja. Prolaze ulicama neke žute, neke crvene, neke ljubičaste senke.

Sve miriše na vanilu i kokos.

U koracima vesele note.

Leto.

Žure mi koraci blizu vode.

Samo da je sunce, da je pesak.

Samo da je muzika, da je On.

Leto je izmišljeno za stisak ruku, za pogled, za poljubac u rame.

Ne vredi. Ova luda ne ume drugačije da živi dan ako ne leti, ako ne gori, ako nije do kraja.

Pomirili su se u meni neki putevi iz detinjstva.

Oprostila sam sebi neke odlaske.

Nacrtala sam novu mapu želja i krila su nova izrasla.

Svako svoj korak crta.

Oboji ga svojim bojama i vetar ga nosi tamo gde se želja i sudbina rukuju.

I ne brinem.

Pustim muziku u mojoj glavi, navučem sunce na trepavice i D-moll u korake.

I verujem.

Verujem u hrabrost da živiš svoj trenutak.

Verujem u izbor kojim ulicama ćeš koračati, kojim se vraćati, a kojim odlaziti.

Verujem u snove zbog koji ustaneš i ovaj put.

Verujem u osmeh koji izbriše svaku sumnju, svaki strah.

Verujem u zagrljaj u kojem možeš biti slab, a učini te najjačim.

Verujem u ljubav.

Kada bi mogao sve iz početka...

... samo bih sve još više, samo bih sve još duže...