Kažu ako hoćeš nasmejati Boga, samo mu ispričaj svoje planove.

Istina. Ni jedan događaj u svom životu nisam planirala. Ni jedan odlazak, ni jedan osmeh, ni jednu ljubav.

Tamo gde sam planirala nikad nisam stigla. Sudbina me vodila daleko od doma, od detinjstva, od mene same ponekad.

Tamo odakle sam došla više nije moj dom.

Neki ratovi, neke godine, neke suze su izbrisale moj trag tamo.

I kad mi korak zaluta tim starim ulicama, sve u meni vrišti "To više nisi ti" !

I boli ... boli jako.

Ne prepoznaju me više ptice tamo.

Ona devojčica sa kikicama je porasla, porasla još one septembarske zore 95-e.

I mogu se vraćati bezbroj puta, ne vredi.

Nešto se slomilo te noći, bezpovratno.

Gde god sam stizala posle toga, nisam nalazila dom.

I posle toliko godina nisam našla dom.

I dalje lutam, ponekad se vraćam, ponekad odlazim, ponekad ostajem. Ali to nije dom.

Ali gde god sam stizala otkrivala sam delić sebe.

I sada znam, dom ne čine kuće, država, jezik, drvo. Dom čini zagrljaj.

 

Bilo je ljubavi, nekih potpuno pogrešnih, nekih pomalo nedorečenih, nekih posuđenih, nekih izmaštanih. Bilo ih je i bila sam sretna bar koji tren više.

Bilo je puteva kojima nikada nisam pošla i, ko zna, možda sam trebala, možda je dobro što nisam, ko će sad o tome misliti.

I  sad, kad zastanem i osvrnem se, ništa nije bilo kako sam planirala, ništa od toga nije bio moj izbor. Pa ipak mnogo toga je ispalo bolje nego što sam zamišljala.

I ne žalim.

Onaj dečak gore za svakog od nas ima neki plan. Verujem da zna šta radi.

Jednog dana će razmrsiti ovaj klupko što mi ovih dana pritiska srce.

Jednog dana ću shvatiti tvoj smisao.

Jednog dana će sve ovo biti smešno.

A do tog dana glavu gore lutko, osmeh za svakog i ko zna zašto je to dobro.

Jedan je život, sad ga živi.