[ riznice sjećanja ] 22 Septembar, 2013 16:32

Bila je noć u Beogradu.

Leto je grejalo dlanove, noge su same plesale u ritmu noći.

Ona je nosila haljinu za zagrljaj, kap parfema na vratu i gomilu snova u trepavicama.

Izgledala je sretno sa tim osmehom, zanesena muzikom i vinom.

Ma izgledala je kao da joj fali zagrljaj.

Pravdala je svoje prisustvo slučajnošću. Ne verujem u slučajnosti.

 

On je tražio predah od života, mali beg od dana, malu pauzu od života ... i jedan viski sa ledom, možda dva.

Pokušavao je uhvatiti joj pogled. Nije znao zašto mu je to bilo bitno, ali jeste.

Nije trebala biti tu, nije pripadala njegovom životu, nije pripadala njegovom sutra, pa ipak, želeo je taj pogled.

 

Tako je počelo...

 

Pogledala ga je kao srce da mu daje.

 

Bila je to neka čudna ljubav, šta li je.

Činila je da vreme stane, činila je da sve nestane, bar tih par trenutaka kada se pogledaju.

 

Bila je ljubav...

 

A on je tamo negde imao život koji je čekao na njega, on je tamo negde imao dan u koji je morao da se vrati.

 

Otišao je ...

 

I onda, godinama posle, ona će živeti svoj život, a on negde daleko svoj.

I imaće svoje porodice i svoje radosti i tuge. I možda još one trenutke, kad niko ne gleda, kad pomisle jedno na drugo.

I onda, godinama posle, u jednoj ulici, nekog grada, jedna žena će za ruku držati dete, a pored nje će stajati neki nepoznati muškarac.

I baš slučajno, on će prolaziti tuda i srce će mu stati kad je ugleda...tuđu.

Eh...

Nekada je znao tu ženu ... Čuj znao, držao je u naručju i bila je njegova više nego što će ikad biti ičija...

Ne vredi, kasno je ...

I otići će ... 

 

P.S.  "I uvek ostaje ona osoba koje ćeš ostati željan celog života, i onaj strah dok brojiš pobede i poraze..." Balašević

[ riznice sjećanja ] 09 Septembar, 2013 00:15

Kažu ako hoćeš nasmejati Boga, samo mu ispričaj svoje planove.

Istina. Ni jedan događaj u svom životu nisam planirala. Ni jedan odlazak, ni jedan osmeh, ni jednu ljubav.

Tamo gde sam planirala nikad nisam stigla. Sudbina me vodila daleko od doma, od detinjstva, od mene same ponekad.

Tamo odakle sam došla više nije moj dom.

Neki ratovi, neke godine, neke suze su izbrisale moj trag tamo.

I kad mi korak zaluta tim starim ulicama, sve u meni vrišti "To više nisi ti" !

I boli ... boli jako.

Ne prepoznaju me više ptice tamo.

Ona devojčica sa kikicama je porasla, porasla još one septembarske zore 95-e.

I mogu se vraćati bezbroj puta, ne vredi.

Nešto se slomilo te noći, bezpovratno.

Gde god sam stizala posle toga, nisam nalazila dom.

I posle toliko godina nisam našla dom.

I dalje lutam, ponekad se vraćam, ponekad odlazim, ponekad ostajem. Ali to nije dom.

Ali gde god sam stizala otkrivala sam delić sebe.

I sada znam, dom ne čine kuće, država, jezik, drvo. Dom čini zagrljaj.

 

Bilo je ljubavi, nekih potpuno pogrešnih, nekih pomalo nedorečenih, nekih posuđenih, nekih izmaštanih. Bilo ih je i bila sam sretna bar koji tren više.

Bilo je puteva kojima nikada nisam pošla i, ko zna, možda sam trebala, možda je dobro što nisam, ko će sad o tome misliti.

I  sad, kad zastanem i osvrnem se, ništa nije bilo kako sam planirala, ništa od toga nije bio moj izbor. Pa ipak mnogo toga je ispalo bolje nego što sam zamišljala.

I ne žalim.

Onaj dečak gore za svakog od nas ima neki plan. Verujem da zna šta radi.

Jednog dana će razmrsiti ovaj klupko što mi ovih dana pritiska srce.

Jednog dana ću shvatiti tvoj smisao.

Jednog dana će sve ovo biti smešno.

A do tog dana glavu gore lutko, osmeh za svakog i ko zna zašto je to dobro.

Jedan je život, sad ga živi.