Nikada nisam plakala od sreće...
Nikada nisam bila toliko srećna.
Veoma rano mi se glava napunila glupostima i onda stalno slutim, stalno sumnjam,stalno sam na pola, pola suze, pola osmeha.
Nikada mi se nisu desile velike sreće.
Moje sreće su poneki zagrljaj, čaša vina, tiha violina, mamin osmeh.
Ne znam koji mi je najsrećniji trenutak u životu.
U glavi mi je uvek jedan mali vrag koji mi stavi upitnik na svaki trenutak.
Ponekad danima samo smišljam svoj život, drugačiji.
Kada sam bila mala rekli su mi ako se puno smeješ, posle ćeš plakati, prokletstvo neko.
Svaki sam osmeh odplakala pošteno.
Ali ako je iko toliko puta bojio svet u roze - ta sam.
Nekada sam znala satima gledati u zvezde tražeći kakav odgovor, šta znam.
Pustim misli u ler i tu sam, a nisam tu.
Imam dovoljno godina da znam šta želim, ko sam, šta mi crta osmeh.
Ali ... jebeš ga ...
Pre neko veče sam videla zvezdu padalicu, prvi put. I nisam znala da zamislm želju.
Nisam ja tužna, tuga je tek poneka senkvenca mog dana.
Uglavno sam srećna ...
Samo nikada nisam plakala od sreće ...
Eto to, ništa više...
p.s. Oprostite zbog psovke koja mi ni u svakodnevnom govoru nije svojstvena, ali...tako je legla u toj misli.
