Kada zašute svi zvuci dana iza nas, kada se smire svi ratovi u nama, bar onaj tren pred san, znam da sam ti u mislima i znam da uzdahneš.

I ne umem objasniti tu nit koja nas veže bez obzira na kilometre, ne sve prepreke, bez obzira na svo šutanje između nas, na svo vreme između nas, uvek ostaje ta nit.

I kada šutimo kažemo više nego gomilama reči.

I ja znam da ti znaš sve što prešutim, i da vidiš sve što zažmurim, i da osetiš kad mi fališ.

Sudbina, to si.

Neko te samo nacrta jednog dana u mom životu i kao da si oduvek bio tu.

Ti tako lako pokreneš taj ringišpil u mom srcu, u mom danu.

Očistiš mesto samo za sebe i zaustaviš svet svojim zagrljajem... Ali taj zagrljaj...taj zagrljaj...eh...

Kao da tonem u oblak, kao bez daha, kao bez vremena, kao za zauvek...kada me zagrliš.

I žurim, svaki trenutak dana negde žurim, ali kad zatvorim oči samo u tvoj zagrljaj stižem, samo u tvom zagrljaju ostajem...

Jednom si rekao : " Sa  tobom i na mjesec pješice..." i te reči mi od tada odzvanjaju u srcu.

Sudbina, to si.

Kada me zagrliš osetim miris doma, osetim sunce u kosi, osetim vetar na ramenu.

Neke godine pre su me naučile da su najveće daljine ponekad i samo uzdah između.

A ti si me naučio da nekim blizinama svi kilometri sveta između ne mogu ništa.

Ti si me naučio da neke blizine ostaju blizine i kad su negde sasvim daleko.

Sudbina, to si ... i moja blizina zauvek ...

I  onaj zagrljaj ... eh ...