Bila je noć pored Dunava. To leto je mirisalo na lubenicu i dah oblaka. Neki stranci na zidiću kraj Dunava i obrisi zagrljaja u vodi. U čudne dane nam zalutali koraci, a ruke se prepoznale. I pogledi ... Prekratko za reči  -  previše za jedan život. 

 

------

 

Bila je neka lagana pesma tih meseci. Mirisala je na naše poglede, na naše ćutanje, na naše daljine. Mesecima je sve disalo u ritmu te pesme, a srce uvek jednako poskoči kad je čuje "Loš se lošoj raduje..." eh...da...

 

------

 

Bila su neka jutra u nekoj drugoj zemlji, jutra koja su me zaticala u tvom zagrljaju. Kada me pogledaš, kada me dodirneš, kada uzdahneš... Bila je sreća. Tih dana mi je sunce spavalo na ramenu, a tvoj poljubac na vratu. Tih dana vreme se merilo uzdasima, a tišina je svirala osmehom. Bila je sreća.

 

-------

 

Bilo je jedno letnje jutro i jedno zvono na vratima i jedan osmeh iza njih. Dovoljno za uragan u mom srcu...i u mojoj sobi.

 

------

 

Bilo je nekih kilometara između, previše za korake, sitnica za poglede. Ima tih uzdaha koji se čuju i kada su kilometrima daleko. Ima tih dodira koji se ne dogode, a osete se. Ima tih blizina kojima daljina ne može ništa.

 

------

 

Bio je prvi dan nove godine, u hodniku jedne zgrade dva spuštena pogleda. U tišini svako čuva svoj ćošak, a naše senke se odavno već grle. Zima u hodniku, malo magle u trepavicama i naše leto  u srcima...

 

------

 

Bio je jedan zagrljaj u autu ispred moje zgrade. Nisam disala. Znam vreme je stalo. Znam svet je nestao. Znam nikad mi više nećeš biti tako blizu...

 

Jednom...kad nam se ponovo ukrste koraci...u nekom boljem trenutku, u nekom drugom životu...prepoznaćemo se...