Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti.

Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu.

Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleka.

Uvek ću ti odgovoriti : "Nije mi ništa." A svašta mi je.

Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj.

Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji.

Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko.

Ma, nije mi ništa...A svašta mi je.

Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana.

A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom.

Ne, nije mi ništa...A svašta mi je.

U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje.

Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete.

Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak.

Nije mi ništa...A svašta mi je.

Kada bi samo nekako znao kada da šutiš, a kada da pričaš.

Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači.

Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit.

Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo ... i grlio me jako, jako ... i voleo me ludo, ludo ...

Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati.

Nije mi ništa ...