Ušunjam se ponekad u tvoje snove i tu ostanem do jutra.

Osetiš me ti, znam.

Kad ujutro otvoriš oči još ti je moj poljubac na usnama.

Još osećaš moje prste među svojima.

A nisam tu.

Ušunjam se ponekad u tvoje misli i napravim haos od tvog dana.

I zaboraviš gde si krenuo i šta si želeo reći.

A to se samo ja malo igram po tvojoj glavi.

Upletem se ponekad u tvoj korak i kreneš polako ka meni, a ne stižeš.

 

Znam da sam tvoj uzdah kad krene jedna od onih naših pesama.

Znam da sam tvoja suza na kraju još jednog dana.

Znam da sam ona teška tišina kad te reči umore.

Znam da sam ono pitanje bez odgovara.

Znam da sam onaj osmeh koji ti se pojavi bez razloga, krišom.

Znam da sam ona bol koja te žigne kad ti ne ide, kad ti baš ne ide.

 

Čudna je stvar to srce, ne ide sa njim kako bi želeo.

Ono radi na neki svoj mehanizam.

Njega pokrenu nečiji pogledi, nečiji osmesi, nečije ruke.

Srce je to, nije igračka.

 

Stavi ga na dlan i nudi svima, ne vredi, ono razume samo jedan pogled.

Izađem ponekad u novi dan sa srcem na dlanu, ali džabe, uvek mi se vrati još više tvoje.

 

Ali ima dana...

Ako si sudbina  desićeš se opet...