Tiho kaplje noć...proći će.

Beograd se igra svetlima. Kao dete mi potura pred oči sve te senke.

Igra svoju igru, meša tu čaroliju.

Išara noć svetlima, uplaši tišinu nekim zvukovima koji dopiru od nekud, daleko, od nekud, blizu.

Neki koraci koji nikada ne stignu.

Neki uzdasi koji se nikad ne ispuste.

Neke sudbine koje se nikad ne ostvare.

I neko sad negde u Beogradu čeka jedan zagrljaj, ali ... uzalud.

I neko sad negde u Beogradu gubi svoju bitku, tiho, da niko ne čuje kako puca taj san...

Negde je jedna princeza izgubila svoju cipelicu.

Negde je jedan princ izgubio svoj put.

Negde smo svi po malo izgubili svoje srce.

Nije ovo dan za moju bajku...ma...nije ovo život za moju bajku.

Ali ova pepeljuga ipak veruje da jednom, negde, neko ...........

Ma proći će.

Jednom, nekog ovakvog dana, neke ovakve noći će shvatiti da ne vredi.

... i odustati...

Sakri će onu jednu preostalu cipelicu u samo svoj kutak tajni da je seća na sve one bajke koje su obećavale onaj zagrljaj koji pomeri srce malo u stranu, taman onoliko koliko je dovoljno za zauvek.

I naučiće da živi dan u kojem nisi tu.

Jednog sličnog dana, neke noći nalik ovoj, proći će...

Ali danas nije taj dan...Jebeš ga...