[ riznice sjećanja ] 22 Jul, 2013 13:48

Pomere se u meni neki svetovi kad tišina ispuni prostor.

Izbiju na površinu neki strahovi, promašene ljubavi, sve neisplakane suze, sva ćutanja u kojima sam htela vrištati, sve rečenice u kojima sam trebala ćutati.

Gazila sam preko ponosa onda kad je trebalo podići glavu i otići.

Zato što sam volela.

Gazila sam svako "nikad".

Zato što sam volela.

Čekala sam više, pristajala na manje, odbijala bolje, zaboravljala loše, crtala sunce gde ga nije bilo i menjala sve zvezde za samo jednu želju.

Ma sve sam to i više, zato što sam volela.

Kad utišaš srce shvatiš da onaj koji voli biće tu, jedan uzdah od tebe, onaj zagrljaj ujutro, onaj stisak ruke pred celim svetom.

I nema kako, zašto, ne mogu, nisam, šta ako...

Nema !

Ako nije tu - ne voli !

Prosto ! 

[ riznice sjećanja ] 13 Jul, 2013 16:55

Bila je noć.

Miholjsko leto je brojalo poslednje dane.

Svetla grada iza nas i autoput koji nas vodi u susednu zemlju.

Miran autoput i tek po koji auto, baš mirna noć, a u mom srcu sve je igralo.

Gomila pitanja u glavi, šta, kako, zašto, gde ... ma sve će sačekati neku drugu noć.

 

Slučajno mi dodirneš ruku, ma znam nije slučajno.

A ja slučajno se rodim svaki put od tog dodira, ma ni to nije slučajno, nikako.

 

Negde kilometrima daleko od svega sedimo za stolom i pričam ti priču svog života, o ratu, o Bosni, o tati, o odlasku... I ne znam zašto otvaram ti srce tako lako.

Skupljaju je se suze u očima, a srce nikad veće.

Previše emocija i reči samo kuljaju tu pred tebe i glupe suze...ne vredi...gubim dah.

Gledaš me nežno i kažeš :"Jednom ćeš mi ispričati celu priču."

Do vraga, lako me dobiješ.

 

Koliko je ovo srce, odakle izlaze sve te emocije i što me izdaje tu pred tobom kada sam pred svima znala oćutati i ostati daleka.

 

Srce mi beži u tvoj zagrljaj, o znaš ti to dobro, lako te volim.

 

Prokletstvo, mislila sam da sam jača.

 

Kasnije u sobi dok mesečina svira D-moll, tvoji prsti plešu po mom telu. I oni zagrljaji, oni poljupci, oni pogledi ...

O prisvajaš me iskusno.

I  samo se predajem, izgubljena je to borba da bi se igrala uzaludno.

 

Znaš ti, o znaš dobro da me dobiješ.

 

Jutro me zatiče u tvom zagrljaju.

Sunce se igra senkama po sobi.

Tišina ... i samo otkucaji tvog srca pod mojom glavom.

O da, baš ovako sam zamišljala sreću, kao jutro u tvom zagrljaju.

Srce je na mestu, baš tamo gde treba. 

[ riznice sjećanja ] 07 Jul, 2013 15:30

Navikli ste na romantične tekstove, na onu slatku, malu patetiku bez koje se o ljubavi ne može pisati.

Navikli ste na rečenice koje usvajate u svom srcu i prepoznajete u svom životu.

Po prvi put se obraćam direktno svima vama.

Nešto sasvim drugačije od mene.

Ne znam zašto, imala sam potrebu podeliti to sa vama i čuti vaš stav.

Priča ide otprilike ovako ;

Moderno doba nosi nova pravila u kojima vlada razum, potreba, hirovi i gomila još drugih stvari.

A ljubav se stavlja u drugi plan, ili treći, peti, ko zna koji.

Sve više čujem priče kako ljudi više ne veruju u ljubav.

Odlučuju se za neku osobu zato što će biti dobar otac/majka.

Zato što imaju finansijsku sigurnost.

Zato što ne traži mnogo i "laka je za održavanje".

Zato što je dobar prijatelj.

Zato što "Svi kažu da je dobra za mene".

Zato što....

A gde je tu ljubav ???

Gde je nestao onaj bezobrazluk kad zbog jedne osobe prkosiš celom svetu i prekršiš sva pravila zbog jednog poljupca ?

Gde je nestala ona vera u jedan savršen zagrljaj ?

Ili više nije dovoljan jedan ?

Koliko poznajete onih koji su verni samo jednoj osobi ?

Ja priznajem, malo njih, svega par srećnih koji su zaista imali hrabrosti birati, voleti i uvek iznova birati jednu osobu za sebe.

Mnogo više je onih drugih.

Onih koji sa pogrešnim osobama čekaju pravu.

Onih koji se više boje biti sami nego sa pogrešnim.

Onih koji varaju zato što to, zaboga, svi rade ?!?

 

Vaši mejlovi, priče mojih prijatelja, pa i sam moj život, podstakli su me da napišem ovo.

Podstakli su me da pitam : "Gde je nestala ljubav?"

Zar je stvarno išta važnije ?

Da li je moderno doba donelo samo to pravo da nam ništa više nije dovoljno, da nam ništa nije sveto, da nam ništa nije grešno ?

Kada smo postali tolike kukavice koje se boje voleti, boriti, birati, sanjati ?!

Šta ti znači ta burma kad grliš onu koja ti tu burmu nije stavila ?

Šta ti znači ta burma kad zatvoriš oči i misliš na nekog drugog ?

Je li to ljubav ?

Je li ostalo imalo te hrabrosti na lageru da biramo svoju ljubav, samo jednu jer srce je jedno ?

Je li ostalo imalo te hrabrosti da verujemo u jedan zagrljaj ?

 

Eto, šta ću, nisam moderna. Ni malo.

Ne priznajem ljubav koja laže, vara, taktizira, dozira.

Ne priznajem nikakve izgovore - ili voliš ili ne.

Verujem u ljubav i ne umem drugačije. I neću !

 

I znate šta ; volela sam. Ludo, do kraja i nisam varala, nikada, ma ni u mislima.

Jer, znate šta ; taj zagrljaj mi je bio celi svet.

I još nešto - još uvek volim i još uvek ne varam.

I neka sam luda, ma i sto puta, neka sam.

Verujem u jedan zagrljaj i u jednu ljubav !!!

 

A ti ?