Smire se neki ratovi u nama.
Godinama lutajući u bezcilje ponekad nabasamo na pravi put.
Ma ne, ne znamo da li je pravi, ali ako te srce vodi ne može biti pogrešan, zar ne?!
Ponekad naiđe neki zagrljaj koji te potseti šta je to što tražiš, pokaže ti ko si i gde pripadaš, a gde sigurno ne.
Tražila sam ono nešto, lutala, ponekad žmurila, ponekad glumila, ali uvek odlazila.
A sve to nešto je ostalo tamo odakle sam došla.
U moru drugih uvek će se prepoznati isti.
Pogledaće se i u trenu usvojiti srce jedno drugom.
Pod istim nebom smo igrali žmurke, na istom tlu prvi put razbili koleno.
Ista nam je Bosna srce crtala.
Ide to s'godinama.
Rešiš rebuse u glavi, odgovoriš na teška pitanja i znaš da će tuđe uvek biti tuđe.
Kada me zagrliš, kada zatvorim oči, kada uzdahnem, srce mi šapne : "Ovo je dom."
Takav zagrljaj ne može biti pogrešan.
Tada znaš da je lutanje gotovo.
Tada znaš da su pale maske.
Tada znaš da je vreme da se vratiš kući.
Glavom kroz zid uvek, pa nešto će se razbiti, glava ili zid.
Ide to s'godinama.
Samo hrabri padaju jer samo hrabri i lete.
Ali ako možeš da biraš nebo za let, biraj svoje nebo.
Ako možeš da biraš, onda biraj, budi hrabar.
Biram...zato što mogu.
Ne bih ja bila ja kad ne bih...
