[ riznice sjećanja ] 26 Novembar, 2012 02:18

Ušunjam se ponekad u tvoje snove i tu ostanem do jutra.

Osetiš me ti, znam.

Kad ujutro otvoriš oči još ti je moj poljubac na usnama.

Još osećaš moje prste među svojima.

A nisam tu.

Ušunjam se ponekad u tvoje misli i napravim haos od tvog dana.

I zaboraviš gde si krenuo i šta si želeo reći.

A to se samo ja malo igram po tvojoj glavi.

Upletem se ponekad u tvoj korak i kreneš polako ka meni, a ne stižeš.

 

Znam da sam tvoj uzdah kad krene jedna od onih naših pesama.

Znam da sam tvoja suza na kraju još jednog dana.

Znam da sam ona teška tišina kad te reči umore.

Znam da sam ono pitanje bez odgovara.

Znam da sam onaj osmeh koji ti se pojavi bez razloga, krišom.

Znam da sam ona bol koja te žigne kad ti ne ide, kad ti baš ne ide.

 

Čudna je stvar to srce, ne ide sa njim kako bi želeo.

Ono radi na neki svoj mehanizam.

Njega pokrenu nečiji pogledi, nečiji osmesi, nečije ruke.

Srce je to, nije igračka.

 

Stavi ga na dlan i nudi svima, ne vredi, ono razume samo jedan pogled.

Izađem ponekad u novi dan sa srcem na dlanu, ali džabe, uvek mi se vrati još više tvoje.

 

Ali ima dana...

Ako si sudbina  desićeš se opet...

[ riznice sjećanja ] 02 Novembar, 2012 00:02

Bila je jedna od onih sa glavom izgubljenom u oblacima. Ili sa nosem u njima,rekli bi oni koji su najviše pričali o njoj, a najmanje je znali.

Bila je jedna od onih koje vole retko, ali celi život.

Bila je jedna od onih za koju su svi mislili da joj lepota donosi ceo svet na dlanu, a plakala je sama. Podrazumevalo se da joj sve lako "dolazi", samo od sebe, zato je sve morala sama, težim putem.

Bila je jedna od onih poslednjih princeza koje su još verovale da magija ipak može trajati do "živeli su srećno do kraja života".

Išla je gordo, drsko kroz život. Uvek ponosna, uvek svoja. Siguran korak, najlepši osmeh i nek crknu zlobnici.

Bila je jedna od onih koje celi život sanjaju samo jedan zagrljaj, a obično samo taj nemaju.

 

A on je bio jedan od onih večitih dečaka koji celi život potroše tražeći sebe.

Dan nije obećavao ništa, već je uveliko radio na pokvarenju svih planova za njega.

Neko plastično veče kome nisu pripadali ni jedno ni drugo, ali stidljivi stisak ruke i zdravo izgubljeno u galami je spojilo dva sveta, jednu od onih i jednog od onih.

Potpuno pogrešno mesto za početak te bajke, a magija je ipak plesala.

Potpuno pogrešan trenutak za njih, ali pogledi su već vodili ljubav.

Potpuno pogrešan život za taj tango.

 

Bilo je očigledno da će to biti jedna od onih ljubavi nikad do kraja izgovorenih, jedna od onih koje celi život peckaju u onim trenutcima uzdaha za svim propuštenim životima, neispunjenim željama.

Onda kada koja čašica više pomeri lavinu misli van i počnu zagrljaji da plešu po zidovima, i neki stari snovi, stare ljubavi sednu za sto i dokusure tu noć... i to srce.

Jedna od onih ljubavi zbog koje se druge vole polovično.

Počeli su taj tango koji nikad neće otplesati, a godinama kroz život će zadrhtati kad ga osete u uzdahu.

Godinama posle će znati da su mogli sve i protiv svih s tim stiskom ruku.

Godinama posle će se kajati.

Godinama posle će se voleti svako na svojoj strani života, tajno.

A ni godinama posle neće imati hrabrosti za tu ljubav. Do vraga sa njom, nije nam svima suđeno...

...a nama jeste...