Bila je noć u Beogradu.

Leto je grejalo dlanove, noge su same plesale u ritmu noći.

Ona je nosila haljinu za zagrljaj, kap parfema na vratu i gomilu snova u trepavicama.

Izgledala je sretno sa tim osmehom, zanesena muzikom i vinom.

Ma izgledala je kao da joj fali zagrljaj.

Pravdala je svoje prisustvo slučajnošću. Ne verujem u slučajnosti.

 

On je tražio predah od života, mali beg od dana, malu pauzu od života ... i jedan viski sa ledom, možda dva.

Pokušavao je uhvatiti joj pogled. Nije znao zašto mu je to bilo bitno, ali jeste.

Nije trebala biti tu, nije pripadala njegovom životu, nije pripadala njegovom sutra, pa ipak, želeo je taj pogled.

 

Tako je počelo...

 

Pogledala ga je kao srce da mu daje.

 

Bila je to neka čudna ljubav, šta li je.

Činila je da vreme stane, činila je da sve nestane, bar tih par trenutaka kada se pogledaju.

 

Bila je ljubav...

 

A on je tamo negde imao život koji je čekao na njega, on je tamo negde imao dan u koji je morao da se vrati.

 

Otišao je ...

 

I onda, godinama posle, ona će živeti svoj život, a on negde daleko svoj.

I imaće svoje porodice i svoje radosti i tuge. I možda još one trenutke, kad niko ne gleda, kad pomisle jedno na drugo.

I onda, godinama posle, u jednoj ulici, nekog grada, jedna žena će za ruku držati dete, a pored nje će stajati neki nepoznati muškarac.

I baš slučajno, on će prolaziti tuda i srce će mu stati kad je ugleda...tuđu.

Eh...

Nekada je znao tu ženu ... Čuj znao, držao je u naručju i bila je njegova više nego što će ikad biti ičija...

Ne vredi, kasno je ...

I otići će ... 

 

P.S.  "I uvek ostaje ona osoba koje ćeš ostati željan celog života, i onaj strah dok brojiš pobede i poraze..." Balašević