Bila je noć.
Miholjsko leto je brojalo poslednje dane.
Svetla grada iza nas i autoput koji nas vodi u susednu zemlju.
Miran autoput i tek po koji auto, baš mirna noć, a u mom srcu sve je igralo.
Gomila pitanja u glavi, šta, kako, zašto, gde ... ma sve će sačekati neku drugu noć.
Slučajno mi dodirneš ruku, ma znam nije slučajno.
A ja slučajno se rodim svaki put od tog dodira, ma ni to nije slučajno, nikako.
Negde kilometrima daleko od svega sedimo za stolom i pričam ti priču svog života, o ratu, o Bosni, o tati, o odlasku... I ne znam zašto otvaram ti srce tako lako.
Skupljaju je se suze u očima, a srce nikad veće.
Previše emocija i reči samo kuljaju tu pred tebe i glupe suze...ne vredi...gubim dah.
Gledaš me nežno i kažeš :"Jednom ćeš mi ispričati celu priču."
Do vraga, lako me dobiješ.
Koliko je ovo srce, odakle izlaze sve te emocije i što me izdaje tu pred tobom kada sam pred svima znala oćutati i ostati daleka.
Srce mi beži u tvoj zagrljaj, o znaš ti to dobro, lako te volim.
Prokletstvo, mislila sam da sam jača.
Kasnije u sobi dok mesečina svira D-moll, tvoji prsti plešu po mom telu. I oni zagrljaji, oni poljupci, oni pogledi ...
O prisvajaš me iskusno.
I samo se predajem, izgubljena je to borba da bi se igrala uzaludno.
Znaš ti, o znaš dobro da me dobiješ.
Jutro me zatiče u tvom zagrljaju.
Sunce se igra senkama po sobi.
Tišina ... i samo otkucaji tvog srca pod mojom glavom.
O da, baš ovako sam zamišljala sreću, kao jutro u tvom zagrljaju.
Srce je na mestu, baš tamo gde treba.
