[ riznice sjećanja ] 15 Septembar, 2008 21:22
Fališ mi ti. Onda kad zamiriše vazduh na more, kad mi vetar donese muziku talasa pred noge. Fališ mi ti. Onda kad se useli tišina u moju glavu. Kad muzika obuče svoju čežljivu notu. Zašute svi glasovi koji me proganjaju, uspori dan, razblaži se vazduh i poteče sećanje od kojeg se branim celog dana. I uvek me stigne pred kraj, kad već pomislim da sam ga pobedila ovaj put.
Obećam sebi da tim korzom više neću ići i svaki put krenem. Tražim jedan stari osećaj - kao kad letiš zatvorenih očiju, kao kad zaroniš duboko, kao kad ležiš na travi, kao letnja kiša. Tražim, a ne nalazim ga, ni posle toliko vremena, ne na drugim mestima.
Ipak i dalje tražim. Naoružam se osmehom, naoružam se snovima, puni džepovi vere, puna glava sumnje. I ne, nije to to. Osetim to u svakom svom koraku, nije ista muzika. Puna mi je glava pravih rečenica od pogrešnih osoba. Na kraju, samo rečenice upamtim.
Lagala bih kad bih rekla da me ne čini srećnom gomila planova koje ipak uspem ostvariti. Da me ne čini jakom svaki let između oblaka. Da me ne čini hrabrom svaki korak koji napravim u nepoznato. Ali ... fališ ti. Ne u svakom trenutku, samo u onom kad ispraćam ovaj i dočekujem novi dan.
Fališ mi ti, a ne želim da mi fališ... :(
[ riznice sjećanja ] 14 Septembar, 2008 01:28
Ledena noć je utrčala u moju ulicu. Zima je ... još jedna, a kao da je prva. Jeli to ona drugačija ili sam to ja drugačija?! Osećam je, posle mnogo zima, ovu osećam. Mnogo toga se promenilo od poslednje zime, a ja, čini mi se nisam. Još uvek letim zatvorenih očiju, još uvek verujem u iste bajke, još uvek me plaše baba-roge.
Skupljam godine po džepovima, neke namerno zaturivši što dublje, a neke stavljam na vrh, tek da mogu s´vremena na vreme da ih izvučem, provirim i vratim nazad. I osmeh na lice lutko - ŽIVOT JE LEP :D. Uramim po koji trenutak, onaj retki što se ponekad i dogodi. Stavim ga pored kreveta, tek da, kad ujutro otvorim oči, shvatim da vredi. Ali ne žalim se, mnogo sam trenutaka uramila u životu. I znaš, još uvek želim male želje, još uvek se nisam prodala velikim.
I dovoljno mi je, trenutak-dva nedeljno i ja sam srećna, bar trenutak više nego što je dozvoljeno da to budemo. Izbace me ponekad iz ravnoteže neke tuđe velike želje na mojoj teritoriji. Ali snađem se. Pokupim onu gomilicu složenih želja i pomerim teritoriju malo u strano. Ne vredi se boriti. Te sam bitke još davno odlučila predati onim zaludnim i pohlepnim. Odluka je pala one noći kad sam ostavila prvu teritoriju jednog septembra pre dva života. Mnogo sam želja tamo ostavila nemajući vremena da ih ponesem. A i nije imalo smisla. Te su želje uspevale samo tamo i nigde više. To je rat koji sam izgubila i gubim ga još uvek. Zato od tada predajem ratove drugima. Nacrtam godišnji plan želja i na kraju svedem račune. Neke su ispunjene, neke izbrisane, neke se sele u novi godišnji plan. I eto, želja mi nikad ne nedostaje.
Imam svoje malo plišano skrovište, gde pobegnem kad me umori dan i gde mogu biti bilo ko. Mogu jer sam ja tako odredila. Eto. I obično imam 9 godina i trčim između zgrada. Ne znam zašto, ali sreću uvek zamišljam kao trčanje između zgrada, samo tada o tome nisam razmišljala, samo sam trčala... i bila srećna ... zaista.
I posle svega, mnogo puteva sam prošla, a bolje da nisam, mnogo puteva je prošlo mene, i sada, posle svega, ipak je vredeo svaki korak.
I dalje koračam malo po zemlji, više po oblacima...
[ riznice sjećanja ] 14 Septembar, 2008 01:27

Otkriću ti tajnu ; poznajem tajni prolaz u svet snova. Kad zakoračim dočeka me pamučno tlo oblaka, magija mi golica trepavice, miriše dan na lavandu. Kad zakoračim dočekaju me patuljci šarenih kapica i smešnih glasova. Svuda čuvene princeze u raskošnim haljinama. Ne postoje zidovi, ne postoje granice. Ne treba ti pasoš, treba ti samo vodič koji će te uvesti na taj bal. Pusti da te vodim. Pusti da ti pokažem kako igra trava, kako pevaju boje, kako priča kiša. Ne treba ti maska. Skini je. Ja već odavno poznajem lice koje ona skriva. Naučiću te da letiš, da ćuteći kažeš sve, da se ne pomeriš a stigneš tamo gde si krenuo. Pokazaću ti kako da se ušuškaš u oblak, kako da zagrliš muziku. Stresi sa sebe sve velike planove budućnosti, sve teške udarce prošlosti. Zagrizi trenutak kao bajaderu, zatvorenih očiju. Znam da predugo tražiš savršen zagrljaj. Da lutaš. Da najviše vremena potrošiš smišljajući bekstva, opravdanja za neuspeh, za strah. Znam da te uplaši svaki put kad ne kažem ono što si mislio da hoću. Ne hodam ja tom mapom koju si nacrtao. Ne vidim raskrsnice koje mi crtaš, ne poznajem znakove koje mi podmećeš. Moj motor radi na osećaj, uvek je. Ne znam gde će me odvesti, ne znam koliko ću putovati i ne razmišljam o tome. Pustim vetar da mi se igra sa kosom, pustim sunce da mi spava na ramenu i zavalim se u sedište. Pokazaću ti kako.

Pusti da budem tvoj čarobnjak. Odvešću te na mesto koje nisi nacrtao na svojoj mapi. Ostavi predrasude drugima. Ne pokušavaj da me obučeš u nekakvu izlizanu priču kojoj poznaješ kraj. Ne znaš ti kakvu maglu krije ova glava. Pričaću ti o notama koje nikad nisi čuo. Ćutaću na svim jezicima sveta. Mogu da te pogledam a da ne otvorim oči. Mogu da te zagrlim i da te nikad ne pustim. Znam kakve te misli ophode pre nego što te zavede san. Znam da namerno grešiš da bi bio u pravu. Zavirila sam u tvoje misli kad nisi pazio. Upoznala sam boju tvojih kapaka i obojila tajna vrata tom bojom. Nemogu ti nacrtati hrabrost iako želim. Daj mi ruku, pokazaću ti tajni prolaz u zemlju snova. Pusti da te vodim, da ti šapnem osmeh na usne. Nosim bundevu u rukama. Pusti da budem tvoj čarobnjak.

[ riznice sjećanja ] 14 Septembar, 2008 01:26
Sporo, pomalo oklevajući, zalazi sunce još jednog mog dana. Omekša vazduh, vetar se uznemiri i utihnu koraci. Izbacim misli iz brzine. Zamešam sebi koktel za ovu noć ; malo muzike, malo smeha, poneki san i pomalo ti, sasvim malo, samo zbog arome. Zavalim se u moj oblak i pijuckam. Vreme me uči strpljenju. Gradim visoku kulu, pažljivo biram svaki kamen za nju. Polako slažem svoj šareni mozaik i strpljivo čekam dan svog trijumfa. Verujem u jedan zagrljaj. Verujem u smisao svakog proteklog trenutka. Verujem u heroje svog vremena, jedna od tih heroja me je rodila. Verujem i u najmanje zrno dobrote koje svako krije negde u sebi. Ne žurim, iako se to očekuje. Davno sam odredila svoj tempo kojim pobeđujem, podmažem krila i letim.
Ne priznajem naivnost koju neki vide u mom pogledu, nije to to. Previše sam gubila da bih bila naivna. Poznajem zlo, poznajem bol, poznajem gubitak. Poznajem, al ne odustajem.
Tu u mom stomaku stanuju leptirovi koji zaigraju kad si tu. Znam da čuvaš nekog leptira u sebi i nadam se da i on zaigra u isto vreme.
Ne umem objasniti gomilu ubeđenja koja me vode, ne umem pronaći reči za osećanja koja se jave, ne umem biti drugačija nego što jesam. Ne umem niti pokušavam.
Najteže odluke prepustim onoj smešnoj devojčici sa kikicama koju snažno čuvam u sebi. Ne postoji ta planina koju ona ne bi preskočila jednim HOP. Devedesete je nisu uspele naterati da odraste. Promenila je gomilu igrališta, ali ipak sačuvala magičnu prašinu u svojim džepovima. Još uvek igra žmurke između zgrada. Uzdam se u nju da će i iz ove igre izaći kao pobednik, sa najviše klikera.
Blesave misli mi šetaju glavom; smišljam pakleni plan da te izvučem iz te pećine i na prevaru parkiram na oblak pored sebe. Blesave misli ... hm ... vredi pokušati.
Ispijam poslednje kapi koktela za ovu noć, možda ću prošetati starim ulicama detinjstva, malo preleteti oko zgrada i sleteti tvoj zagrljaj. Možda ću izvrnuti svet naglavačke, izmešati sve boje i nacrtati smešak na suncu. Možda ćeš se iznenaditi kad otvoriš oči. A možda se neću pomeriti sa mog plišanog oblaka, a ti strepi...
[ riznice sjećanja ] 14 Septembar, 2008 01:24
Da mi je zaplivati Unom, onom mojom koju nisu uspele isprljati sve protekle godine i ljudi koji su crtali te godine. Da mi je prošetati čaršijom mog detinjstva, protrčati krug oko starih spomenika i zagrliti stare drugare okupljene između zgrada. Da mi je ponovo imati ona krila koja su me nosila visoko iznad oblaka, visoko iznad zla. Nedostaju mi te male godine, male radosti. Rasuli se klikeri iz mog džepa, rasula se deca mog detinjstva. Nosili nas vetrovi daleko, predaleko od naše čaršije, od Une. Svako je našao neki svoj jug; generacije devedesetih - generacije prerano poletelih.
Pitam se, da l` još uvek isti vetar uzburka vodu Une, da l` još uvek istim jezikom svira. Pitam se ko igra naše igre između zgrada i da li znaju tajne tih prostora. Pamte li nas naša tajna mesta. Jesu li se konačno vratile ptice iznad crkve.
Čuvam to sećanje - moje sklonište kad me dan prestigne, kad mi se šuti, kad me slome. Samo zatvorim oči i pustim film. Nebo mog detinjstva, a ispod njega ponovo počinju stare igre. Ipak, da mi je bar na tren osetiti miris komšijskog jorgovana, vratiti se u dana nepobedivih, vratiti se u te male godine i biti sretna. Da mi je ponovo nacrtati kuću mog detinjstva na istom mestu. Popeti se na staru trešnju u dvorištu i bezbrižno klatiti nogama kao nekad.
Da mi je osetiti samo delić nekog od tih dana, pa da popunim prazninu ovih.
Kako oprostiti devedesetim, kako prihvatiti?! Ko će mi vratiti moju Bosnu, ko je čuvati kada mene ne bude?!
[ riznice sjećanja ] 13 Septembar, 2008 22:07
Posebni dani slikani za posebne osobe, trošim ih sama. A mislila sam to nikad neću biti. Već vidim da se preslikava još jedna ista godina. Vetar u mojoj glavi mi nanosi suze na oči i da znam, to je već moj teren, tu sam nepobediva. Pitam se da li previše očekujem?! Možda samo treba da sačekam da prođu tri kruga, pa da se uključim u igru. Lome me ovi dani, ne znam koliko još snage imam na lageru. Svako novo razočaranje mi pulsira u glavi i znam pući ću kad-tad. Zaboli me tuđa pažnja mesto pažnje onih od kojih je očekujem. Zaboravljaju, i kad sve prođe bez njih i kad se sete, bace mi pred noge milion odličnih opravdanja i još više usvojenih fraza za bolje sutra, koje je ionako došlo u međuvremenu. Da li sam pogrešno birala? Gde sam grešila, u stvaranju njih ili sebe?
Teške misli za ovo dete u mojoj glavi koje se još uvek igra između dnevnih obaveza. Menjaju me godine i ljudi koje mi vreme nameće. Nisam sigurna želim li igrati ovu igru. Gubim se. Sanjam livade sa negaženom travom i najsitnijim cvećem. Sanjam crveno sunce i vetar u D-mollu. Sanjam da letim i da sam konačno kući. Vazduh miriše na komšijski jorgovan i sad znam, to je taj miris snova i detinjstva. Izgubljen i samo njegov bled odraz zarobljen u mojim nozdrvama zauvek.
U snu prelećem kilometre šuma, livada i planina. U snu od šale grlim sunce i rukujem se sa vetrom posle još jedne pobede u preskakanju brda. U snu sedim na stepenici jednog doma koji više ne postoji i češljam lutku. A van sna žalim za svakim neiskorišćenim trenutkom, propuštenom igrom i prespavanim danom.
Ispod prozora još jedna zima prosipa svoje mirise. Teško se mirim sa ovim "drugim" zimama. Ne verujem im baš nešto. Uvek spavam sa jednim okom otvorenim. Ne znam za druge, ali meni se čini da ova smera nesto ni malo dobro. Iskrada mi se na prstima ispod prozora punih džepova nekakvih stvari. I videla sam je jednom da se nešto došaptava sa vetrom. Sigurna sam da su u nekom tajnom dosluhu da napakoste nekom i sve mi se čini da znam i kome. Ne, ni malo mi se ne sviđa ova zima. Ni malo ne lici na neke koje sam ostavila kući, daleko i davno.
Neke pogrešne karte su zaigrale svoj krug. Bar se nadam da su pogrešne, a čini mi se da je pogrešno sve ostalo. Svuda u svetu nesreće i smrt. Ljudi nestaju sve brže. Da li to dolazi "onaj" kraj koji su svi najavljivali?! Još jedan potop? Čišćenje svega lošeg iako nam je obećano da ga neće biti ponovo. Bojim se da ovaj put neće imati ko da stane na barku sem životinja, ako ovaj put i bude kakve barke. Teško vreme za čoveka, od početka sam znala da sam pogrešila vrstu.
Da mi je da se vratim nazad u vreme jorgovana i komšijskih bašti. Vreme kada smo leto živeli mereći ubrzanje bicikla pri spuštanju sa nizbrdice od "stare lipe". Vreme kada smo preskakali ograde berući ko zna čiji kukuruz nacrtan nedaleko od grada i posle taj isti željno jedući umazani od gareža u kom se pekao. Vreme velikih odmora i "teških" domaćih zadataka. Vreme predvečernjih šetnji koje mi i danas u glavi nose muziku maminih potpetica dok polako korača. Kad mi se dan odrastanja i sticanja prava na neke takve potpetice činio daleko, predaleko. A ipak, došao je odmah iza nekog sledećeg ćoska neke od tih šetnji, prerano...
[ riznice sjećanja ] 13 Septembar, 2008 21:55
Znaš, još ponekad mi došeta
miris komšijskog jorgovana
i seti na neka prošla leta,
a znam, prošlo je previše dana.

Uvuče mi se u misli i golica,
grli me svojim rukama deteta,
naslika neka poznata lica
iz mog života davno oteta.

Mnogo se reka ovom glavom slilo,
putuju negde u bolji dan,
ostavljaju trag kao prosuto mastilo
i jedan nedosanjan san.

Kroz maglu odzvanja daleka zora,
miris rata i srušenih snova,
napušten dom i vecna mora
da li nas čeka sudbina nova?!

Umorne oci dragog vojnika
izgubljene negde u tom ludilu
svuda strah, suze i vika,
da li cu ga poznati u tom bunilu?

Ja znam da ratovi prolaze
i da sve to dođe na svoje.
Al' drugi domovi se ne nalaze,
tuđe je nebo druge boje.

Ipak, još prošetam ulicama sna
i dalje komšijski jorgovan miriše.
Zaspala je moja Bosna,
nece se buditi više...
«Prethodni   1 2