VREME JORGOVANA

Posebni dani slikani za posebne osobe, trošim ih sama. A mislila sam to nikad neću biti. Već vidim da se preslikava još jedna ista godina. Vetar u mojoj glavi mi nanosi suze na oči i da znam, to je već moj teren, tu sam nepobediva. Pitam se da li previše očekujem?! Možda samo treba da sačekam da prođu tri kruga, pa da se uključim u igru. Lome me ovi dani, ne znam koliko još snage imam na lageru. Svako novo razočaranje mi pulsira u glavi i znam pući ću kad-tad. Zaboli me tuđa pažnja mesto pažnje onih od kojih je očekujem. Zaboravljaju, i kad sve prođe bez njih i kad se sete, bace mi pred noge milion odličnih opravdanja i još više usvojenih fraza za bolje sutra, koje je ionako došlo u međuvremenu. Da li sam pogrešno birala? Gde sam grešila, u stvaranju njih ili sebe?
Teške misli za ovo dete u mojoj glavi koje se još uvek igra između dnevnih obaveza. Menjaju me godine i ljudi koje mi vreme nameće. Nisam sigurna želim li igrati ovu igru. Gubim se. Sanjam livade sa negaženom travom i najsitnijim cvećem. Sanjam crveno sunce i vetar u D-mollu. Sanjam da letim i da sam konačno kući. Vazduh miriše na komšijski jorgovan i sad znam, to je taj miris snova i detinjstva. Izgubljen i samo njegov bled odraz zarobljen u mojim nozdrvama zauvek.
U snu prelećem kilometre šuma, livada i planina. U snu od šale grlim sunce i rukujem se sa vetrom posle još jedne pobede u preskakanju brda. U snu sedim na stepenici jednog doma koji više ne postoji i češljam lutku. A van sna žalim za svakim neiskorišćenim trenutkom, propuštenom igrom i prespavanim danom.
Ispod prozora još jedna zima prosipa svoje mirise. Teško se mirim sa ovim "drugim" zimama. Ne verujem im baš nešto. Uvek spavam sa jednim okom otvorenim. Ne znam za druge, ali meni se čini da ova smera nesto ni malo dobro. Iskrada mi se na prstima ispod prozora punih džepova nekakvih stvari. I videla sam je jednom da se nešto došaptava sa vetrom. Sigurna sam da su u nekom tajnom dosluhu da napakoste nekom i sve mi se čini da znam i kome. Ne, ni malo mi se ne sviđa ova zima. Ni malo ne lici na neke koje sam ostavila kući, daleko i davno.
Neke pogrešne karte su zaigrale svoj krug. Bar se nadam da su pogrešne, a čini mi se da je pogrešno sve ostalo. Svuda u svetu nesreće i smrt. Ljudi nestaju sve brže. Da li to dolazi "onaj" kraj koji su svi najavljivali?! Još jedan potop? Čišćenje svega lošeg iako nam je obećano da ga neće biti ponovo. Bojim se da ovaj put neće imati ko da stane na barku sem životinja, ako ovaj put i bude kakve barke. Teško vreme za čoveka, od početka sam znala da sam pogrešila vrstu.
Da mi je da se vratim nazad u vreme jorgovana i komšijskih bašti. Vreme kada smo leto živeli mereći ubrzanje bicikla pri spuštanju sa nizbrdice od "stare lipe". Vreme kada smo preskakali ograde berući ko zna čiji kukuruz nacrtan nedaleko od grada i posle taj isti željno jedući umazani od gareža u kom se pekao. Vreme velikih odmora i "teških" domaćih zadataka. Vreme predvečernjih šetnji koje mi i danas u glavi nose muziku maminih potpetica dok polako korača. Kad mi se dan odrastanja i sticanja prava na neke takve potpetice činio daleko, predaleko. A ipak, došao je odmah iza nekog sledećeg ćoska neke od tih šetnji, prerano...

Znaš, još ponekad mi došeta
miris komšijskog jorgovana
i seti na neka prošla leta,
a znam, prošlo je previše dana.

Uvuče mi se u misli i golica,
grli me svojim rukama deteta,
naslika neka poznata lica
iz mog života davno oteta.

Mnogo se reka ovom glavom slilo,
putuju negde u bolji dan,
ostavljaju trag kao prosuto mastilo
i jedan nedosanjan san.

Kroz maglu odzvanja daleka zora,
miris rata i srušenih snova,
napušten dom i vecna mora
da li nas čeka sudbina nova?!

Umorne oci dragog vojnika
izgubljene negde u tom ludilu
svuda strah, suze i vika,
da li cu ga poznati u tom bunilu?

Ja znam da ratovi prolaze
i da sve to dođe na svoje.
Al' drugi domovi se ne nalaze,
tuđe je nebo druge boje.

Ipak, još prošetam ulicama sna
i dalje komšijski jorgovan miriše.
Zaspala je moja Bosna,
nece se buditi više...