Ledena noć je utrčala u moju ulicu. Zima je ... još jedna, a kao da je
prva. Jeli to ona drugačija ili sam to ja drugačija?! Osećam je, posle
mnogo zima, ovu osećam. Mnogo toga se promenilo od poslednje zime, a
ja, čini mi se nisam. Još uvek letim zatvorenih očiju, još uvek verujem
u iste bajke, još uvek me plaše baba-roge.
Skupljam
godine po džepovima, neke namerno zaturivši što dublje, a neke stavljam
na vrh, tek da mogu s´vremena na vreme da ih izvučem, provirim i vratim
nazad. I osmeh na lice lutko - ŽIVOT JE LEP :D. Uramim po koji
trenutak, onaj retki što se ponekad i dogodi. Stavim ga pored kreveta,
tek da, kad ujutro otvorim oči, shvatim da vredi. Ali ne žalim se,
mnogo sam trenutaka uramila u životu. I znaš, još uvek želim male
želje, još uvek se nisam prodala velikim.
I dovoljno mi je,
trenutak-dva nedeljno i ja sam srećna, bar trenutak više nego što je
dozvoljeno da to budemo. Izbace me ponekad iz ravnoteže neke tuđe
velike želje na mojoj teritoriji. Ali snađem se. Pokupim onu gomilicu
složenih želja i pomerim teritoriju malo u strano. Ne vredi se boriti.
Te sam bitke još davno odlučila predati onim zaludnim i pohlepnim.
Odluka je pala one noći kad sam ostavila prvu teritoriju jednog
septembra pre dva života. Mnogo sam želja tamo ostavila nemajući
vremena da ih ponesem. A i nije imalo smisla. Te su želje uspevale samo
tamo i nigde više. To je rat koji sam izgubila i gubim ga još uvek.
Zato od tada predajem ratove drugima. Nacrtam godišnji plan želja i na
kraju svedem račune. Neke su ispunjene, neke izbrisane, neke se sele u
novi godišnji plan. I eto, želja mi nikad ne nedostaje.
Imam svoje
malo plišano skrovište, gde pobegnem kad me umori dan i gde mogu biti
bilo ko. Mogu jer sam ja tako odredila. Eto. I obično imam 9 godina i
trčim između zgrada. Ne znam zašto, ali sreću uvek zamišljam kao
trčanje između zgrada, samo tada o tome nisam razmišljala, samo sam
trčala... i bila srećna ... zaista.
I posle svega, mnogo puteva sam
prošla, a bolje da nisam, mnogo puteva je prošlo mene, i sada, posle
svega, ipak je vredeo svaki korak.
I dalje koračam malo po zemlji, više po oblacima...
[ riznice sjećanja
]
14 Septembar, 2008 01:28
[ riznice sjećanja
]
14 Septembar, 2008 01:27
Otkriću ti tajnu ; poznajem tajni prolaz u svet snova. Kad zakoračim dočeka me pamučno tlo oblaka, magija mi golica trepavice, miriše dan na lavandu. Kad zakoračim dočekaju me patuljci šarenih kapica i smešnih glasova. Svuda čuvene princeze u raskošnim haljinama. Ne postoje zidovi, ne postoje granice. Ne treba ti pasoš, treba ti samo vodič koji će te uvesti na taj bal. Pusti da te vodim. Pusti da ti pokažem kako igra trava, kako pevaju boje, kako priča kiša. Ne treba ti maska. Skini je. Ja već odavno poznajem lice koje ona skriva. Naučiću te da letiš, da ćuteći kažeš sve, da se ne pomeriš a stigneš tamo gde si krenuo. Pokazaću ti kako da se ušuškaš u oblak, kako da zagrliš muziku. Stresi sa sebe sve velike planove budućnosti, sve teške udarce prošlosti. Zagrizi trenutak kao bajaderu, zatvorenih očiju. Znam da predugo tražiš savršen zagrljaj. Da lutaš. Da najviše vremena potrošiš smišljajući bekstva, opravdanja za neuspeh, za strah. Znam da te uplaši svaki put kad ne kažem ono što si mislio da hoću. Ne hodam ja tom mapom koju si nacrtao. Ne vidim raskrsnice koje mi crtaš, ne poznajem znakove koje mi podmećeš. Moj motor radi na osećaj, uvek je. Ne znam gde će me odvesti, ne znam koliko ću putovati i ne razmišljam o tome. Pustim vetar da mi se igra sa kosom, pustim sunce da mi spava na ramenu i zavalim se u sedište. Pokazaću ti kako.
Pusti da budem tvoj čarobnjak. Odvešću te na mesto koje nisi nacrtao na svojoj mapi. Ostavi predrasude drugima. Ne pokušavaj da me obučeš u nekakvu izlizanu priču kojoj poznaješ kraj. Ne znaš ti kakvu maglu krije ova glava. Pričaću ti o notama koje nikad nisi čuo. Ćutaću na svim jezicima sveta. Mogu da te pogledam a da ne otvorim oči. Mogu da te zagrlim i da te nikad ne pustim. Znam kakve te misli ophode pre nego što te zavede san. Znam da namerno grešiš da bi bio u pravu. Zavirila sam u tvoje misli kad nisi pazio. Upoznala sam boju tvojih kapaka i obojila tajna vrata tom bojom. Nemogu ti nacrtati hrabrost iako želim. Daj mi ruku, pokazaću ti tajni prolaz u zemlju snova. Pusti da te vodim, da ti šapnem osmeh na usne. Nosim bundevu u rukama. Pusti da budem tvoj čarobnjak.
[ riznice sjećanja
]
14 Septembar, 2008 01:26
Sporo, pomalo oklevajući, zalazi sunce još jednog mog dana. Omekša
vazduh, vetar se uznemiri i utihnu koraci. Izbacim misli iz brzine.
Zamešam sebi koktel za ovu noć ; malo muzike, malo smeha, poneki san i
pomalo ti, sasvim malo, samo zbog arome. Zavalim se u moj oblak i
pijuckam. Vreme me uči strpljenju. Gradim visoku kulu, pažljivo biram
svaki kamen za nju. Polako slažem svoj šareni mozaik i strpljivo čekam
dan svog trijumfa. Verujem u jedan zagrljaj. Verujem u smisao svakog
proteklog trenutka. Verujem u heroje svog vremena, jedna od tih heroja
me je rodila. Verujem i u najmanje zrno dobrote koje svako krije negde
u sebi. Ne žurim, iako se to očekuje. Davno sam odredila svoj tempo
kojim pobeđujem, podmažem krila i letim.
Ne priznajem naivnost koju neki vide u mom pogledu, nije to to. Previše sam gubila da bih bila naivna. Poznajem zlo, poznajem bol, poznajem gubitak. Poznajem, al ne odustajem.
Tu u mom stomaku stanuju leptirovi koji zaigraju kad si tu. Znam da čuvaš nekog leptira u sebi i nadam se da i on zaigra u isto vreme.
Ne umem objasniti gomilu ubeđenja koja me vode, ne umem pronaći reči za osećanja koja se jave, ne umem biti drugačija nego što jesam. Ne umem niti pokušavam.
Najteže odluke prepustim onoj smešnoj devojčici sa kikicama koju snažno čuvam u sebi. Ne postoji ta planina koju ona ne bi preskočila jednim HOP. Devedesete je nisu uspele naterati da odraste. Promenila je gomilu igrališta, ali ipak sačuvala magičnu prašinu u svojim džepovima. Još uvek igra žmurke između zgrada. Uzdam se u nju da će i iz ove igre izaći kao pobednik, sa najviše klikera.
Blesave misli mi šetaju glavom; smišljam pakleni plan da te izvučem iz te pećine i na prevaru parkiram na oblak pored sebe. Blesave misli ... hm ... vredi pokušati.
Ispijam poslednje kapi koktela za ovu noć, možda ću prošetati starim ulicama detinjstva, malo preleteti oko zgrada i sleteti tvoj zagrljaj. Možda ću izvrnuti svet naglavačke, izmešati sve boje i nacrtati smešak na suncu. Možda ćeš se iznenaditi kad otvoriš oči. A možda se neću pomeriti sa mog plišanog oblaka, a ti strepi...
Ne priznajem naivnost koju neki vide u mom pogledu, nije to to. Previše sam gubila da bih bila naivna. Poznajem zlo, poznajem bol, poznajem gubitak. Poznajem, al ne odustajem.
Tu u mom stomaku stanuju leptirovi koji zaigraju kad si tu. Znam da čuvaš nekog leptira u sebi i nadam se da i on zaigra u isto vreme.
Ne umem objasniti gomilu ubeđenja koja me vode, ne umem pronaći reči za osećanja koja se jave, ne umem biti drugačija nego što jesam. Ne umem niti pokušavam.
Najteže odluke prepustim onoj smešnoj devojčici sa kikicama koju snažno čuvam u sebi. Ne postoji ta planina koju ona ne bi preskočila jednim HOP. Devedesete je nisu uspele naterati da odraste. Promenila je gomilu igrališta, ali ipak sačuvala magičnu prašinu u svojim džepovima. Još uvek igra žmurke između zgrada. Uzdam se u nju da će i iz ove igre izaći kao pobednik, sa najviše klikera.
Blesave misli mi šetaju glavom; smišljam pakleni plan da te izvučem iz te pećine i na prevaru parkiram na oblak pored sebe. Blesave misli ... hm ... vredi pokušati.
Ispijam poslednje kapi koktela za ovu noć, možda ću prošetati starim ulicama detinjstva, malo preleteti oko zgrada i sleteti tvoj zagrljaj. Možda ću izvrnuti svet naglavačke, izmešati sve boje i nacrtati smešak na suncu. Možda ćeš se iznenaditi kad otvoriš oči. A možda se neću pomeriti sa mog plišanog oblaka, a ti strepi...
[ riznice sjećanja
]
14 Septembar, 2008 01:24
Da mi je zaplivati Unom, onom mojom koju nisu uspele isprljati sve
protekle godine i ljudi koji su crtali te godine. Da mi je prošetati
čaršijom mog detinjstva, protrčati krug oko starih spomenika i zagrliti
stare drugare okupljene između zgrada. Da mi je ponovo imati ona krila
koja su me nosila visoko iznad oblaka, visoko iznad zla. Nedostaju mi
te male godine, male radosti. Rasuli se klikeri iz mog džepa, rasula se
deca mog detinjstva. Nosili nas vetrovi daleko, predaleko od naše
čaršije, od Une. Svako je našao neki svoj jug; generacije devedesetih -
generacije prerano poletelih.
Pitam se, da l` još uvek isti vetar uzburka vodu Une, da l` još uvek istim jezikom svira. Pitam se ko igra naše igre između zgrada i da li znaju tajne tih prostora. Pamte li nas naša tajna mesta. Jesu li se konačno vratile ptice iznad crkve.
Čuvam to sećanje - moje sklonište kad me dan prestigne, kad mi se šuti, kad me slome. Samo zatvorim oči i pustim film. Nebo mog detinjstva, a ispod njega ponovo počinju stare igre. Ipak, da mi je bar na tren osetiti miris komšijskog jorgovana, vratiti se u dana nepobedivih, vratiti se u te male godine i biti sretna. Da mi je ponovo nacrtati kuću mog detinjstva na istom mestu. Popeti se na staru trešnju u dvorištu i bezbrižno klatiti nogama kao nekad.
Da mi je osetiti samo delić nekog od tih dana, pa da popunim prazninu ovih.
Kako oprostiti devedesetim, kako prihvatiti?! Ko će mi vratiti moju Bosnu, ko je čuvati kada mene ne bude?!
Pitam se, da l` još uvek isti vetar uzburka vodu Une, da l` još uvek istim jezikom svira. Pitam se ko igra naše igre između zgrada i da li znaju tajne tih prostora. Pamte li nas naša tajna mesta. Jesu li se konačno vratile ptice iznad crkve.
Čuvam to sećanje - moje sklonište kad me dan prestigne, kad mi se šuti, kad me slome. Samo zatvorim oči i pustim film. Nebo mog detinjstva, a ispod njega ponovo počinju stare igre. Ipak, da mi je bar na tren osetiti miris komšijskog jorgovana, vratiti se u dana nepobedivih, vratiti se u te male godine i biti sretna. Da mi je ponovo nacrtati kuću mog detinjstva na istom mestu. Popeti se na staru trešnju u dvorištu i bezbrižno klatiti nogama kao nekad.
Da mi je osetiti samo delić nekog od tih dana, pa da popunim prazninu ovih.
Kako oprostiti devedesetim, kako prihvatiti?! Ko će mi vratiti moju Bosnu, ko je čuvati kada mene ne bude?!
