VREME JORGOVANA

Šta je to što jedan jednostavan trenutak učini komplikovanim?! Šta je to što nas tera da uvek vidimo ono što želimo, a ne ono što jeste?!
Priznajem, ponekad dozvolim da me povrede osobe koje uopšte nisu bitne u mom životu, bar ne još uvek. Opravdanje nalazim u hladnim decembarskim danima, onim sitnim danima pred novi početak. Opravdanje nalazim u želji za jednim posebnim zagrljajem u ponoć. Ali ne nalazim opravdanje za te osobe. Ma svi mi tražimo nešto, nekog, samo su putevi potrage različiti. Puno puta sam skretala pogrešno u životu. Koračala sam sa nekima koji nisu bili dostojni mog prisustva, i bežala od nekih koji su mogli postati mnogo. Ogrešila sam se o mnogo njih i iskreno se nadam da mi se taj bumerang neće vratiti. Verovala sam svojim instiktima, koji su nažalost ponekad bili pogrešni. Danas me vodi jedan sličan instikt, jak, čini mi se nepogrešiv, a da li je?! Želim verovati čak i kad je sve suprotno onom što želim videti.
Decembar se lako poigrava sa mnom. Uvek je pobeđivao u tim igrama. Ovaj put će me najlakše dobiti. Iscrpela sam svu snagu planiranu za ovu godinu, a ostalo je još par dana, ne vredi mi ulaziti u minus, a i nemam razloga. Polako. Odllučila sam da ovu Novu Godinu proslavim na leto. Uvek sam sa tim godišnjim dobom imala bolje odnose.
Ne nalazim mir u sebi. Muči me praznina ovih dana i kako god je pokušam ispuniti, ne nalazim pravi način. Ponekad mislim da je dan mnogo lakši sa pravim zagrljajem, a onda se uplašim da sam jedan takav imala i izgubila. Sećam se dana provedenih u jednom zagrljaju. Dana koji se još uvek nalaze na prvom mestu liste mojih najlepših trenutaka. I ne znam da li je taj zagrljaj bio za ceo život, ali znam da je tih dana bio pravi. Čudno je sve posle toga. Nekako si suviše umoran za novi početak i najmanja sitnica je razlog za odlazak. Gde se izgubila sva ona hrabrost koja me je vodila u ranijim danima?! Kao da sa svakim novim danom na našem računu sve više biramo, kao da namerno tražimo manu. I ne znam da li me više plaši samoća mojih koraka ili mogućnost da ih neko prati. Drži me davni san koji su mi isplele bajke mog detinjstva. San o savršenom stisku ruke. San o blaženoj večnosti u jednom pogledu. I kad svaki novi pad govori da je svaki uzdah tog sna utopija, ustajem verujući još više u njega. Znam da negde postoji dlan kalupljen samo za moj, znam da negde postoji zarljaj koji treba ispuniti.
Ti si moja prva misao kada me jutro probudi. Znam da znaš... :))

Fališ mi ti. Onda kad zamiriše vazduh na more, kad mi vetar donese muziku talasa pred noge. Fališ mi ti. Onda kad se useli tišina u moju glavu. Kad muzika obuče svoju čežljivu notu. Zašute svi glasovi koji me proganjaju, uspori dan, razblaži se vazduh i poteče sećanje od kojeg se branim celog dana. I uvek me stigne pred kraj, kad već pomislim da sam ga pobedila ovaj put.
Obećam sebi da tim korzom više neću ići i svaki put krenem. Tražim jedan stari osećaj - kao kad letiš zatvorenih očiju, kao kad zaroniš duboko, kao kad ležiš na travi, kao letnja kiša. Tražim, a ne nalazim ga, ni posle toliko vremena, ne na drugim mestima.
Ipak i dalje tražim. Naoružam se osmehom, naoružam se snovima, puni džepovi vere, puna glava sumnje. I ne, nije to to. Osetim to u svakom svom koraku, nije ista muzika. Puna mi je glava pravih rečenica od pogrešnih osoba. Na kraju, samo rečenice upamtim.
Lagala bih kad bih rekla da me ne čini srećnom gomila planova koje ipak uspem ostvariti. Da me ne čini jakom svaki let između oblaka. Da me ne čini hrabrom svaki korak koji napravim u nepoznato. Ali ... fališ ti. Ne u svakom trenutku, samo u onom kad ispraćam ovaj i dočekujem novi dan.
Fališ mi ti, a ne želim da mi fališ... :(