Šta je to što jedan jednostavan trenutak učini komplikovanim?! Šta je to što nas tera da uvek vidimo ono što želimo, a ne ono što jeste?!
Priznajem, ponekad dozvolim da me povrede osobe koje uopšte nisu bitne u mom životu, bar ne još uvek. Opravdanje nalazim u hladnim decembarskim danima, onim sitnim danima pred novi početak. Opravdanje nalazim u želji za jednim posebnim zagrljajem u ponoć. Ali ne nalazim opravdanje za te osobe. Ma svi mi tražimo nešto, nekog, samo su putevi potrage različiti. Puno puta sam skretala pogrešno u životu. Koračala sam sa nekima koji nisu bili dostojni mog prisustva, i bežala od nekih koji su mogli postati mnogo. Ogrešila sam se o mnogo njih i iskreno se nadam da mi se taj bumerang neće vratiti. Verovala sam svojim instiktima, koji su nažalost ponekad bili pogrešni. Danas me vodi jedan sličan instikt, jak, čini mi se nepogrešiv, a da li je?! Želim verovati čak i kad je sve suprotno onom što želim videti.
Decembar se lako poigrava sa mnom. Uvek je pobeđivao u tim igrama. Ovaj put će me najlakše dobiti. Iscrpela sam svu snagu planiranu za ovu godinu, a ostalo je još par dana, ne vredi mi ulaziti u minus, a i nemam razloga. Polako. Odllučila sam da ovu Novu Godinu proslavim na leto. Uvek sam sa tim godišnjim dobom imala bolje odnose.
Ne nalazim mir u sebi. Muči me praznina ovih dana i kako god je pokušam ispuniti, ne nalazim pravi način. Ponekad mislim da je dan mnogo lakši sa pravim zagrljajem, a onda se uplašim da sam jedan takav imala i izgubila. Sećam se dana provedenih u jednom zagrljaju. Dana koji se još uvek nalaze na prvom mestu liste mojih najlepših trenutaka. I ne znam da li je taj zagrljaj bio za ceo život, ali znam da je tih dana bio pravi. Čudno je sve posle toga. Nekako si suviše umoran za novi početak i najmanja sitnica je razlog za odlazak. Gde se izgubila sva ona hrabrost koja me je vodila u ranijim danima?! Kao da sa svakim novim danom na našem računu sve više biramo, kao da namerno tražimo manu. I ne znam da li me više plaši samoća mojih koraka ili mogućnost da ih neko prati. Drži me davni san koji su mi isplele bajke mog detinjstva. San o savršenom stisku ruke. San o blaženoj večnosti u jednom pogledu. I kad svaki novi pad govori da je svaki uzdah tog sna utopija, ustajem verujući još više u njega. Znam da negde postoji dlan kalupljen samo za moj, znam da negde postoji zarljaj koji treba ispuniti.
Ti si moja prva misao kada me jutro probudi. Znam da znaš... :))