[ riznice sjećanja ] 21 Septembar, 2014 18:41

Moj si osmeh ujutro. Ono slatko treperenje kad nisi tu. Ono isčekivanje  dana. I onaj zagrljaj pred san.

 

Moj si razlog za sunce u trepavicama. Ona čokolada na usnama. Ona muzika u kukovima.

 

Moj si svaki korak po oblacima, svaki krug sekundare, svaki dodir prstiju.

 

Moj si poljubac na semaforu, doboš kiše po Beogradu i ono pisamce na ekranu.

 

Moj si dah na vratu, druga polovina kolača, druga polovina jastuka.

 

Moj si kad pričaju o tebi. Onaj sastanak ispred zgrade, onaj smeh na stepenicama.

 

Moj si "THE END" bajke. Odgovor na davnu zvezdu padalicu i ona višnja na šlagu.

 

Moj si klecaj u kolenu, slatko DAM-DAM u grudima i oni leptirići pod kapcima.

 

Moj si taj.

 

Moj si.

[ riznice sjećanja ] 15 Jul, 2014 19:01

Ako se ikad sretnemo u nekom tuđem sutra, kao neki 'nečiji' drugi, ako se ikad sretnemo, ko će spustiti pogled, a ko stegnuti srce ?!

 

Ako se ikad sretnemo u nekim godinama pred nama, u nekim ulicama pod nama, pod nekim lipama, ako se sretnemo, smemo li se prepoznati?!

 

Godinama posle hoćeš li smeti reći da sam bila tvoje nešto?

Godinama posle hoćeš li smeti priznati da je postojao zagrljaj koji je zaustavljao trenutak?

Godinama posle hoćeš li se još sećati?

 

Da li će ti neko sutra godinama posle zamirisati na mene?!

Ili nećeš prepoznati taj miris?


Godinama posle hoćemo li želeti onaj naš zagrljaj ili ćemo već dugo sa našim rukama neke druge ruke preplitati i biti srećni zbog toga?

Zaista, iskreno, srećni?

 

I onda jednom, godinama posle, proći ću Gospodskom i neću uzdahnuti.

 

I onda jednom, godinama posle proćićeš kroz Beograd i neće ti zamirisati na mene.

 

Jednom...godinama posle...možda...

[ riznice sjećanja ] 28 Februar, 2014 01:17

Bila je noć pored Dunava. To leto je mirisalo na lubenicu i dah oblaka. Neki stranci na zidiću kraj Dunava i obrisi zagrljaja u vodi. U čudne dane nam zalutali koraci, a ruke se prepoznale. I pogledi ... Prekratko za reči  -  previše za jedan život. 

 

------

 

Bila je neka lagana pesma tih meseci. Mirisala je na naše poglede, na naše ćutanje, na naše daljine. Mesecima je sve disalo u ritmu te pesme, a srce uvek jednako poskoči kad je čuje "Loš se lošoj raduje..." eh...da...

 

------

 

Bila su neka jutra u nekoj drugoj zemlji, jutra koja su me zaticala u tvom zagrljaju. Kada me pogledaš, kada me dodirneš, kada uzdahneš... Bila je sreća. Tih dana mi je sunce spavalo na ramenu, a tvoj poljubac na vratu. Tih dana vreme se merilo uzdasima, a tišina je svirala osmehom. Bila je sreća.

 

-------

 

Bilo je jedno letnje jutro i jedno zvono na vratima i jedan osmeh iza njih. Dovoljno za uragan u mom srcu...i u mojoj sobi.

 

------

 

Bilo je nekih kilometara između, previše za korake, sitnica za poglede. Ima tih uzdaha koji se čuju i kada su kilometrima daleko. Ima tih dodira koji se ne dogode, a osete se. Ima tih blizina kojima daljina ne može ništa.

 

------

 

Bio je prvi dan nove godine, u hodniku jedne zgrade dva spuštena pogleda. U tišini svako čuva svoj ćošak, a naše senke se odavno već grle. Zima u hodniku, malo magle u trepavicama i naše leto  u srcima...

 

------

 

Bio je jedan zagrljaj u autu ispred moje zgrade. Nisam disala. Znam vreme je stalo. Znam svet je nestao. Znam nikad mi više nećeš biti tako blizu...

 

Jednom...kad nam se ponovo ukrste koraci...u nekom boljem trenutku, u nekom drugom životu...prepoznaćemo se... 

[ riznice sjećanja ] 06 Decembar, 2013 00:31

Mala suza izdajica se skotrljala niz obraz.

Ne vredi, fali mi tvoj osmeh za ovu slagalicu.

A učim da dišem ove dane bez tebe, dane u tuđem zagrljaju. Učim da hodam kroz dan u kojem više neće biti tvog koraka.

I dobro mi ide, zaista.

Sem, ponekad ...

Fali mi onaj osećaj razumevanja u samo jednom pogledu. Fali mi onaj osećaj pripadanja u samo jednom zagrljaju. 

Ušunjaš se ponekad u trenutak između njega i mene i zalediš me. I nisam tu, par sekundi nisam tu. Par sekundi osetim tvoj pogled na meni i tvoj zagrljaj u meni. Par sekundi mi grliš srce onako ... ma znaš ti kako.

I ne, nisam tu. Srce nije tu. Par sekundi ... I onda sam opet tu, sa njim, u njegovom zagrljaju, i onda opet više nisi tu, u mom danu, u mom životu.

Upleteš se ponekad u neku pesmu na radiju i note mi zaigraju telom i osetim tvoj dah na vratu i tvoje prste među svojima. I neki prošli trenutci mi zaigraju pod kapcima. Ali kad otvorim oči nisi tu ... I sve prođe.

Zamiriše ponekad dan na tebe i lažem sebe da nije taj dan, i lažem sebe da nisi ti, i lažem sebe da nisam ja. I lažem sebe da su neki drugi u ovakvom jednom danu zaustavljali trenutak zagrljajem.

I prođe dan, još jedan dan bez tebe.

I živim lako, živim lepo.

I smejem se i srećna sam.

I samo još onaj sekund pred san, ti si ta misao ... 

[ riznice sjećanja ] 03 Novembar, 2013 20:54

Smem li glasno viknuti da sam srpkinja? 

Smem li biti ponosna zbog toga što jesam?

Smem li se pred svima prekrstiti sa tri prsta?

Smem li svuda biti ponosna srpkinja?

SMEM

I HOĆU

I JESAM

Ne provociram, ne vređam i ne obezvređujem nikoga.

Poštujem svakog i tražim isto.

Ja sam srpkinja,  eto!

Ponosna, tvrdoglava, hrabra, srčana, srpkinja.

I ne znam zašto to ikoga vređa?!

 

Bili su neki ratovi koji se nikad neće zaboraviti.

I ne treba!

Previše ljudi je izgubilo živote u njima da bi se zaboravljali.

I ne moramo nikad biti prijatelji.

I ne moramo nikad sesti za isti sto u kafani.

Ali možemo biti ljudi.

Svako u svojoj veri i naciji, ali ipak ljudi jedni prema drugima.

 

Osuđujem pojedince zbog neljudskih dela.

Osuđujem pojedince zbog odsustva časti, srca, duše.

Osuđujem pojedince ma koje vere i nacije bili.

Osuđujem pojedince, ne nacije.

 

Verujem u najmanje zrno dobrote u čoveku.

Verujem u častan život.

Verujem u ljubav.

Verujem u Boga.

 

Mogu li živeti svoj život onako kako sam vaspitana, onako kako osećam da je ispravno, onako kako jedino umem?! 

Mogu li otići u jedno mesto pod Grmečom i biti srpkinja?!

Mogu li stati pred jednu kuću u Krajini i osećati se dobrodošlo?!

 

I u maju kad "onaj" jorgovan procveta, mogu li se vratiti kući?!

 

S' verom u Boga, u čoveka, u život, u ljubav...

ponosna Srpkinja. 

[ riznice sjećanja ] 22 Septembar, 2013 16:32

Bila je noć u Beogradu.

Leto je grejalo dlanove, noge su same plesale u ritmu noći.

Ona je nosila haljinu za zagrljaj, kap parfema na vratu i gomilu snova u trepavicama.

Izgledala je sretno sa tim osmehom, zanesena muzikom i vinom.

Ma izgledala je kao da joj fali zagrljaj.

Pravdala je svoje prisustvo slučajnošću. Ne verujem u slučajnosti.

 

On je tražio predah od života, mali beg od dana, malu pauzu od života ... i jedan viski sa ledom, možda dva.

Pokušavao je uhvatiti joj pogled. Nije znao zašto mu je to bilo bitno, ali jeste.

Nije trebala biti tu, nije pripadala njegovom životu, nije pripadala njegovom sutra, pa ipak, želeo je taj pogled.

 

Tako je počelo...

 

Pogledala ga je kao srce da mu daje.

 

Bila je to neka čudna ljubav, šta li je.

Činila je da vreme stane, činila je da sve nestane, bar tih par trenutaka kada se pogledaju.

 

Bila je ljubav...

 

A on je tamo negde imao život koji je čekao na njega, on je tamo negde imao dan u koji je morao da se vrati.

 

Otišao je ...

 

I onda, godinama posle, ona će živeti svoj život, a on negde daleko svoj.

I imaće svoje porodice i svoje radosti i tuge. I možda još one trenutke, kad niko ne gleda, kad pomisle jedno na drugo.

I onda, godinama posle, u jednoj ulici, nekog grada, jedna žena će za ruku držati dete, a pored nje će stajati neki nepoznati muškarac.

I baš slučajno, on će prolaziti tuda i srce će mu stati kad je ugleda...tuđu.

Eh...

Nekada je znao tu ženu ... Čuj znao, držao je u naručju i bila je njegova više nego što će ikad biti ičija...

Ne vredi, kasno je ...

I otići će ... 

 

P.S.  "I uvek ostaje ona osoba koje ćeš ostati željan celog života, i onaj strah dok brojiš pobede i poraze..." Balašević

[ riznice sjećanja ] 09 Septembar, 2013 00:15

Kažu ako hoćeš nasmejati Boga, samo mu ispričaj svoje planove.

Istina. Ni jedan događaj u svom životu nisam planirala. Ni jedan odlazak, ni jedan osmeh, ni jednu ljubav.

Tamo gde sam planirala nikad nisam stigla. Sudbina me vodila daleko od doma, od detinjstva, od mene same ponekad.

Tamo odakle sam došla više nije moj dom.

Neki ratovi, neke godine, neke suze su izbrisale moj trag tamo.

I kad mi korak zaluta tim starim ulicama, sve u meni vrišti "To više nisi ti" !

I boli ... boli jako.

Ne prepoznaju me više ptice tamo.

Ona devojčica sa kikicama je porasla, porasla još one septembarske zore 95-e.

I mogu se vraćati bezbroj puta, ne vredi.

Nešto se slomilo te noći, bezpovratno.

Gde god sam stizala posle toga, nisam nalazila dom.

I posle toliko godina nisam našla dom.

I dalje lutam, ponekad se vraćam, ponekad odlazim, ponekad ostajem. Ali to nije dom.

Ali gde god sam stizala otkrivala sam delić sebe.

I sada znam, dom ne čine kuće, država, jezik, drvo. Dom čini zagrljaj.

 

Bilo je ljubavi, nekih potpuno pogrešnih, nekih pomalo nedorečenih, nekih posuđenih, nekih izmaštanih. Bilo ih je i bila sam sretna bar koji tren više.

Bilo je puteva kojima nikada nisam pošla i, ko zna, možda sam trebala, možda je dobro što nisam, ko će sad o tome misliti.

I  sad, kad zastanem i osvrnem se, ništa nije bilo kako sam planirala, ništa od toga nije bio moj izbor. Pa ipak mnogo toga je ispalo bolje nego što sam zamišljala.

I ne žalim.

Onaj dečak gore za svakog od nas ima neki plan. Verujem da zna šta radi.

Jednog dana će razmrsiti ovaj klupko što mi ovih dana pritiska srce.

Jednog dana ću shvatiti tvoj smisao.

Jednog dana će sve ovo biti smešno.

A do tog dana glavu gore lutko, osmeh za svakog i ko zna zašto je to dobro.

Jedan je život, sad ga živi. 

 

[ riznice sjećanja ] 26 Avgust, 2013 02:38

Jednom si rekao da su u meni tri osobe. Jedna za sve, druga za najbliže i treća za tebe. E pa vidiš, tu treću sam tek sa tobom upoznala.

Verujem da svako od nas u sebi krije par izdanja samog sebe.

Ne razumeju svi tišinu na isti način.

Ne čitaju svi uzdah istim jezikom.

Ne osete svi zagrljaj istim dodirom.

I ne treba.

Reči možeš prosipati pred svima. Neko će ih usvojiti, neko zaboraviti, neko promeniti, neko prečuti.

Nije bitno. Reči su jeftine.

Tišine...

....e tišine ne možeš poklanjati svima.

U tišine stanu neki pogledi, neki uzdasi, neki otkucaji.

Tišine ne lažu.

Ili ih osetiš ili progovoriš.

Tišinom srca pričaju.

Ko ne razume tvoje tišine, ni reči neće nikada.

Ne možeš biti isti pred svima.

Naiđe "ta" osoba pred kojom usne zašute, a srce priča.

Naiđe "ta" osoba pred kojom ne moraš biti jak, a učini te jačim nego pre.

Naiđe "ta" osoba pred kojom ne moraš biti lep, a učini te najlepšim.

Naiđe "ta" osoba pred kojom ne moraš da se smeješ, a nacrta ti osmeh samo svojim mirisom.

Pred svetom borac, ponekad drska, bezobrazna, ponekad tajanstvena, ponekad hladna, uvek jaka, uvek hrabra, uvek ponosna. Pred svetom nasmejana i kad se sve u meni ruši.

Pred tobom žena. 

 

 

[ riznice sjećanja ] 15 Avgust, 2013 18:48

Ne vrede reči koje znam.

Što ih više skupljam u glavi,

to mi se srce više otima...

Otima ...

U tvoj zagrljaj iznova.

 

Ne vrede kilometri koje crtam između nas.

Svakim daljim od tebe, sve sam ti bliže.

 

I kad zažmurim, tvoj osmeh čuvam ispod kapaka.

I kad zaželim, tvoj zagrljaj krijem u želji.

 

I bežim, svakog trena svog dana bežim ti,

a samo želim da si tu,

jedan uzdah od mene

i bezbroj zagrljaja uz mene.

 

I onaj osećaj kada trepavicama dodirujem tvoje.

I ona blizina kojom me grliš.

 

Ne vrede mi ovi dani bez tebe,

srce ostaje tvoje.

 

Samo da me zagrliš i nek puknu svetovi,

briga me.

 

Pusti nek se trepavice ljube,

sutra ću već smisliti novi beg.

 

Ne vredi ... 

[ riznice sjećanja ] 22 Jul, 2013 13:48

Pomere se u meni neki svetovi kad tišina ispuni prostor.

Izbiju na površinu neki strahovi, promašene ljubavi, sve neisplakane suze, sva ćutanja u kojima sam htela vrištati, sve rečenice u kojima sam trebala ćutati.

Gazila sam preko ponosa onda kad je trebalo podići glavu i otići.

Zato što sam volela.

Gazila sam svako "nikad".

Zato što sam volela.

Čekala sam više, pristajala na manje, odbijala bolje, zaboravljala loše, crtala sunce gde ga nije bilo i menjala sve zvezde za samo jednu želju.

Ma sve sam to i više, zato što sam volela.

Kad utišaš srce shvatiš da onaj koji voli biće tu, jedan uzdah od tebe, onaj zagrljaj ujutro, onaj stisak ruke pred celim svetom.

I nema kako, zašto, ne mogu, nisam, šta ako...

Nema !

Ako nije tu - ne voli !

Prosto ! 

[ riznice sjećanja ] 13 Jul, 2013 16:55

Bila je noć.

Miholjsko leto je brojalo poslednje dane.

Svetla grada iza nas i autoput koji nas vodi u susednu zemlju.

Miran autoput i tek po koji auto, baš mirna noć, a u mom srcu sve je igralo.

Gomila pitanja u glavi, šta, kako, zašto, gde ... ma sve će sačekati neku drugu noć.

 

Slučajno mi dodirneš ruku, ma znam nije slučajno.

A ja slučajno se rodim svaki put od tog dodira, ma ni to nije slučajno, nikako.

 

Negde kilometrima daleko od svega sedimo za stolom i pričam ti priču svog života, o ratu, o Bosni, o tati, o odlasku... I ne znam zašto otvaram ti srce tako lako.

Skupljaju je se suze u očima, a srce nikad veće.

Previše emocija i reči samo kuljaju tu pred tebe i glupe suze...ne vredi...gubim dah.

Gledaš me nežno i kažeš :"Jednom ćeš mi ispričati celu priču."

Do vraga, lako me dobiješ.

 

Koliko je ovo srce, odakle izlaze sve te emocije i što me izdaje tu pred tobom kada sam pred svima znala oćutati i ostati daleka.

 

Srce mi beži u tvoj zagrljaj, o znaš ti to dobro, lako te volim.

 

Prokletstvo, mislila sam da sam jača.

 

Kasnije u sobi dok mesečina svira D-moll, tvoji prsti plešu po mom telu. I oni zagrljaji, oni poljupci, oni pogledi ...

O prisvajaš me iskusno.

I  samo se predajem, izgubljena je to borba da bi se igrala uzaludno.

 

Znaš ti, o znaš dobro da me dobiješ.

 

Jutro me zatiče u tvom zagrljaju.

Sunce se igra senkama po sobi.

Tišina ... i samo otkucaji tvog srca pod mojom glavom.

O da, baš ovako sam zamišljala sreću, kao jutro u tvom zagrljaju.

Srce je na mestu, baš tamo gde treba. 

[ riznice sjećanja ] 07 Jul, 2013 15:30

Navikli ste na romantične tekstove, na onu slatku, malu patetiku bez koje se o ljubavi ne može pisati.

Navikli ste na rečenice koje usvajate u svom srcu i prepoznajete u svom životu.

Po prvi put se obraćam direktno svima vama.

Nešto sasvim drugačije od mene.

Ne znam zašto, imala sam potrebu podeliti to sa vama i čuti vaš stav.

Priča ide otprilike ovako ;

Moderno doba nosi nova pravila u kojima vlada razum, potreba, hirovi i gomila još drugih stvari.

A ljubav se stavlja u drugi plan, ili treći, peti, ko zna koji.

Sve više čujem priče kako ljudi više ne veruju u ljubav.

Odlučuju se za neku osobu zato što će biti dobar otac/majka.

Zato što imaju finansijsku sigurnost.

Zato što ne traži mnogo i "laka je za održavanje".

Zato što je dobar prijatelj.

Zato što "Svi kažu da je dobra za mene".

Zato što....

A gde je tu ljubav ???

Gde je nestao onaj bezobrazluk kad zbog jedne osobe prkosiš celom svetu i prekršiš sva pravila zbog jednog poljupca ?

Gde je nestala ona vera u jedan savršen zagrljaj ?

Ili više nije dovoljan jedan ?

Koliko poznajete onih koji su verni samo jednoj osobi ?

Ja priznajem, malo njih, svega par srećnih koji su zaista imali hrabrosti birati, voleti i uvek iznova birati jednu osobu za sebe.

Mnogo više je onih drugih.

Onih koji sa pogrešnim osobama čekaju pravu.

Onih koji se više boje biti sami nego sa pogrešnim.

Onih koji varaju zato što to, zaboga, svi rade ?!?

 

Vaši mejlovi, priče mojih prijatelja, pa i sam moj život, podstakli su me da napišem ovo.

Podstakli su me da pitam : "Gde je nestala ljubav?"

Zar je stvarno išta važnije ?

Da li je moderno doba donelo samo to pravo da nam ništa više nije dovoljno, da nam ništa nije sveto, da nam ništa nije grešno ?

Kada smo postali tolike kukavice koje se boje voleti, boriti, birati, sanjati ?!

Šta ti znači ta burma kad grliš onu koja ti tu burmu nije stavila ?

Šta ti znači ta burma kad zatvoriš oči i misliš na nekog drugog ?

Je li to ljubav ?

Je li ostalo imalo te hrabrosti na lageru da biramo svoju ljubav, samo jednu jer srce je jedno ?

Je li ostalo imalo te hrabrosti da verujemo u jedan zagrljaj ?

 

Eto, šta ću, nisam moderna. Ni malo.

Ne priznajem ljubav koja laže, vara, taktizira, dozira.

Ne priznajem nikakve izgovore - ili voliš ili ne.

Verujem u ljubav i ne umem drugačije. I neću !

 

I znate šta ; volela sam. Ludo, do kraja i nisam varala, nikada, ma ni u mislima.

Jer, znate šta ; taj zagrljaj mi je bio celi svet.

I još nešto - još uvek volim i još uvek ne varam.

I neka sam luda, ma i sto puta, neka sam.

Verujem u jedan zagrljaj i u jednu ljubav !!!

 

A ti ? 

[ riznice sjećanja ] 01 Jun, 2013 01:03

Gde su te granice koje kontrolišu naše živote?

Ko ih postavlja?

Jesu li oni koji ih pređu prestupnici ili slobodni?

Hoće li ih stići kazna ili nagrada?

Celi život su mi bajke bile mape i eto priznajem i danas je tako.

Kada ne znam kako dalje uvek mi neka zvončica ili crvenkapa pokaže put.

Ne umem drugačije i neću, pa nek mi zameri ko god misli da može.

Svako ima svoje male vilenjake koje ga vode kroz život i po nekog đavolka, pa ko prevagne.

Daleko sam ja od tih princeza, priznajem, ali ako me išta "vadi", samo sam samoj sebi bila i vuk i čudovište.

Samo samoj sebi večiti kamen spoticanja i samoj sebi onaj princ koji sve rešava na kraju priče.

I ako sam i nekog povredila u pričama koje sam živela, ako mu je za utehu, svaku sam bar duplo više platila.

A da li je vredelo?

O da !

Itekako!

Svaka suza, svaki osmeh, svaki uzdah, podjednako su ovo srce crtali.

I ako išta znam, znam da ustanem i nastavim dalje.

I ako išta znam, znam da verujem.

I ako išta znam, znam da živim, tvrdoglavo, hrabro, do kraja, jedino kako znam.

I znam, košta će me to još mnogo, ali ako nisi voleo celim srcem, nisi ni voleo.

GLAVOM KROZ ZID UVEK, PA NEŠTO ĆE SE RAZBITI, GLAVA ILI ZID.

Zato što ne umem drugačije.

Ne bih ja bila ja kad ne bih ... ;) 

  

[ riznice sjećanja ] 25 Maj, 2013 01:07

Kada zašute svi zvuci dana iza nas, kada se smire svi ratovi u nama, bar onaj tren pred san, znam da sam ti u mislima i znam da uzdahneš.

I ne umem objasniti tu nit koja nas veže bez obzira na kilometre, ne sve prepreke, bez obzira na svo šutanje između nas, na svo vreme između nas, uvek ostaje ta nit.

I kada šutimo kažemo više nego gomilama reči.

I ja znam da ti znaš sve što prešutim, i da vidiš sve što zažmurim, i da osetiš kad mi fališ.

Sudbina, to si.

Neko te samo nacrta jednog dana u mom životu i kao da si oduvek bio tu.

Ti tako lako pokreneš taj ringišpil u mom srcu, u mom danu.

Očistiš mesto samo za sebe i zaustaviš svet svojim zagrljajem... Ali taj zagrljaj...taj zagrljaj...eh...

Kao da tonem u oblak, kao bez daha, kao bez vremena, kao za zauvek...kada me zagrliš.

I žurim, svaki trenutak dana negde žurim, ali kad zatvorim oči samo u tvoj zagrljaj stižem, samo u tvom zagrljaju ostajem...

Jednom si rekao : " Sa  tobom i na mjesec pješice..." i te reči mi od tada odzvanjaju u srcu.

Sudbina, to si.

Kada me zagrliš osetim miris doma, osetim sunce u kosi, osetim vetar na ramenu.

Neke godine pre su me naučile da su najveće daljine ponekad i samo uzdah između.

A ti si me naučio da nekim blizinama svi kilometri sveta između ne mogu ništa.

Ti si me naučio da neke blizine ostaju blizine i kad su negde sasvim daleko.

Sudbina, to si ... i moja blizina zauvek ...

I  onaj zagrljaj ... eh ...

[ riznice sjećanja ] 02 April, 2013 02:42

Tiho kaplje noć...proći će.

Beograd se igra svetlima. Kao dete mi potura pred oči sve te senke.

Igra svoju igru, meša tu čaroliju.

Išara noć svetlima, uplaši tišinu nekim zvukovima koji dopiru od nekud, daleko, od nekud, blizu.

Neki koraci koji nikada ne stignu.

Neki uzdasi koji se nikad ne ispuste.

Neke sudbine koje se nikad ne ostvare.

I neko sad negde u Beogradu čeka jedan zagrljaj, ali ... uzalud.

I neko sad negde u Beogradu gubi svoju bitku, tiho, da niko ne čuje kako puca taj san...

Negde je jedna princeza izgubila svoju cipelicu.

Negde je jedan princ izgubio svoj put.

Negde smo svi po malo izgubili svoje srce.

Nije ovo dan za moju bajku...ma...nije ovo život za moju bajku.

Ali ova pepeljuga ipak veruje da jednom, negde, neko ...........

Ma proći će.

Jednom, nekog ovakvog dana, neke ovakve noći će shvatiti da ne vredi.

... i odustati...

Sakri će onu jednu preostalu cipelicu u samo svoj kutak tajni da je seća na sve one bajke koje su obećavale onaj zagrljaj koji pomeri srce malo u stranu, taman onoliko koliko je dovoljno za zauvek.

I naučiće da živi dan u kojem nisi tu.

Jednog sličnog dana, neke noći nalik ovoj, proći će...

Ali danas nije taj dan...Jebeš ga... 

[ riznice sjećanja ] 23 Februar, 2013 20:33

Koliko snage ima u jednom nežnom cvetu. 

Nikad mi neće biti jasno kako ga nisu slomile sve ove godine, svi ovi ratovi, sve one suze.

Kada je bilo najteže stajao je uspravan, kada je bilo najteže bio je najjači.

Kunem se da ni dan danas nikada nisam osetila toliku snagu, takvu hrabrost, toliki ponos i toliku nežnost.

A rat je tutnjao...domovi su nestajali, ljudi su nestajali.

Mirisao je strah, mirisala je smrt.

Neka poznata lica su odlazila...i nisu se vraćala, nikada više.

Još pamtim one kamione smrti koji donose ostatke nečijih očeva, sinova, braće...

Još pamtim one jauke onih koji prepoznaju nekog svog.

Još pamtim one izgubljene poglede pune neme tuge.

A ona lagano korača i znam u glavi joj je hiljadu i jedna molitva da ni ovaj put u tim kamionima ne bude tata.

Sećam se tih njenim koraka i tih kilometarskih trenutaka do njenog povratka.

I neka mi oprosti ko treba, ali tih godina sreća je bila momenat kad se ona vrati sa onom iskrom u očima, sa onom nadom u srcu...još je živ.

Ni danas ne znam kako je preživela svaki taj kamion smrti.

Ni danas ne znam kako je izdržala sve one noći koje je proplakala sama, krijući.

Ni danas ne znam kako je imala snage svakog jutra da mi pokloni osmeh.

Postoje heroji koji umesto oružja nose srce pred sobom.

Postoje heroji sa likom najnežnijeg cveća čija hrabrost nadrasta sve planine sveta.

Heroji koji ti se svaki dan nasmeju iako bombe padaju.

Heroji koji te zagrle i udahnu delić te svoje hrabrosti da izdržiš još ovaj dan.

Heroji koji ti pogledom kažu najveće volim te.

Heroji koji sakriju bezbroj suza i najveće strahove prežive sami.

I nikada ne bi pomislio da jedan tako nežan cvet može pobediti rat, a jeste.

I ako išta valjam, valjam jer me je jedan takav heroj rodila.

I ako išta valjam, valjam jer sam život učila u njenim očima.

I neka mi svi svetski heroji ne uzmu za zlo, ali najveći heroj je ona...moja mama.

I posle svih tih godina grozote, smrti, izdaja, još uvek neuprljana duša, još uvek dečije srce, još uvek najnežniji cvet u mom životu.

I zauvek najveći heroj svakog novog dana.

 

p.s. MAMA SREĆAN ROĐENDAN I HVALA TI NA SVAKOM DANU MOG ŽIVOTA KOJI SI ISPUNILA VEROM U BOLJE, HRABROŠĆU DA PREŽIVIM LOŠE I LJUBAVI DA ME VODI KROZ SVE TO.

 

PONOSNA ĆERKA JEDNOG HEROJA

 

[ riznice sjećanja ] 26 Novembar, 2012 02:18

Ušunjam se ponekad u tvoje snove i tu ostanem do jutra.

Osetiš me ti, znam.

Kad ujutro otvoriš oči još ti je moj poljubac na usnama.

Još osećaš moje prste među svojima.

A nisam tu.

Ušunjam se ponekad u tvoje misli i napravim haos od tvog dana.

I zaboraviš gde si krenuo i šta si želeo reći.

A to se samo ja malo igram po tvojoj glavi.

Upletem se ponekad u tvoj korak i kreneš polako ka meni, a ne stižeš.

 

Znam da sam tvoj uzdah kad krene jedna od onih naših pesama.

Znam da sam tvoja suza na kraju još jednog dana.

Znam da sam ona teška tišina kad te reči umore.

Znam da sam ono pitanje bez odgovara.

Znam da sam onaj osmeh koji ti se pojavi bez razloga, krišom.

Znam da sam ona bol koja te žigne kad ti ne ide, kad ti baš ne ide.

 

Čudna je stvar to srce, ne ide sa njim kako bi želeo.

Ono radi na neki svoj mehanizam.

Njega pokrenu nečiji pogledi, nečiji osmesi, nečije ruke.

Srce je to, nije igračka.

 

Stavi ga na dlan i nudi svima, ne vredi, ono razume samo jedan pogled.

Izađem ponekad u novi dan sa srcem na dlanu, ali džabe, uvek mi se vrati još više tvoje.

 

Ali ima dana...

Ako si sudbina  desićeš se opet...

[ riznice sjećanja ] 02 Novembar, 2012 00:02

Bila je jedna od onih sa glavom izgubljenom u oblacima. Ili sa nosem u njima,rekli bi oni koji su najviše pričali o njoj, a najmanje je znali.

Bila je jedna od onih koje vole retko, ali celi život.

Bila je jedna od onih za koju su svi mislili da joj lepota donosi ceo svet na dlanu, a plakala je sama. Podrazumevalo se da joj sve lako "dolazi", samo od sebe, zato je sve morala sama, težim putem.

Bila je jedna od onih poslednjih princeza koje su još verovale da magija ipak može trajati do "živeli su srećno do kraja života".

Išla je gordo, drsko kroz život. Uvek ponosna, uvek svoja. Siguran korak, najlepši osmeh i nek crknu zlobnici.

Bila je jedna od onih koje celi život sanjaju samo jedan zagrljaj, a obično samo taj nemaju.

 

A on je bio jedan od onih večitih dečaka koji celi život potroše tražeći sebe.

Dan nije obećavao ništa, već je uveliko radio na pokvarenju svih planova za njega.

Neko plastično veče kome nisu pripadali ni jedno ni drugo, ali stidljivi stisak ruke i zdravo izgubljeno u galami je spojilo dva sveta, jednu od onih i jednog od onih.

Potpuno pogrešno mesto za početak te bajke, a magija je ipak plesala.

Potpuno pogrešan trenutak za njih, ali pogledi su već vodili ljubav.

Potpuno pogrešan život za taj tango.

 

Bilo je očigledno da će to biti jedna od onih ljubavi nikad do kraja izgovorenih, jedna od onih koje celi život peckaju u onim trenutcima uzdaha za svim propuštenim životima, neispunjenim željama.

Onda kada koja čašica više pomeri lavinu misli van i počnu zagrljaji da plešu po zidovima, i neki stari snovi, stare ljubavi sednu za sto i dokusure tu noć... i to srce.

Jedna od onih ljubavi zbog koje se druge vole polovično.

Počeli su taj tango koji nikad neće otplesati, a godinama kroz život će zadrhtati kad ga osete u uzdahu.

Godinama posle će znati da su mogli sve i protiv svih s tim stiskom ruku.

Godinama posle će se kajati.

Godinama posle će se voleti svako na svojoj strani života, tajno.

A ni godinama posle neće imati hrabrosti za tu ljubav. Do vraga sa njom, nije nam svima suđeno...

...a nama jeste... 

[ riznice sjećanja ] 06 Oktobar, 2012 01:36

Kad prestaje detinjstvo?

Da li je to onog dana kad napuniš 18?

Onda kad se prvi put zaljubiš?

Kad prvi put poljubiš?

Onda kad igračke proslediš mlađim generacijama na čuvanje?

Gde je ta granica deteta i čoveka?

 

Priznajem, kupuju me šarene varke današnjice. Priznajem, usvajam glupave navike savremenosti. Priznajem, robujem pomalo usiljenoj svakodnevnici. Priznajem sve, ali ne odustajem.

Ne odustajem od one devojčice u meni. Ne odustajem od onih šarenih leptirova u stomaku koji mi tako lako zaigraju, kada te neko spomene, kada te negde namirišem. Ne odustajem od one slatke iluzije da si moja polovina sveta, da si moja polovina srca, da si moj.

Živim dan hrabro. O ne, ti ni ne znaš koliko hrabro, koliko jako... koliko lažno. Ti ne znaš koliko uzdaha ti posvetim. Koliko otkucaja ti poklonim. Koliko nemam te.

Nikada ti nisam rekla koliki deo dana ti poklanjam. Nikada ti nisam rekla kakve su oluje budile tvoje ruke na meni. Nikada ti nisam rekla kakve si snove sejao u ovoj ludoj glavi, bosanskoj. Nikada nisam...a sumnjam da bi išta promenilo i da jesam.

Ponekad se pitam kako ne vidiš, kako ne osećaš, kako ne čitaš? Kako jednostavno ne znaš?Ponekad se pitam da li je moguće da stvari sa moje strane izgledaju drugačije, da ne vidimo istu stvarnost?!

A to da fališ? O da, fališ, jako... Onda kad krene jedna od onih pesama koje volim da me zagrliš, da ostaneš. Onda kad me jutro probudi da dišeš na drugom jastuku, pored. Fališ mi danas za sutra...

Da ovu devojčicu u meni zasmeješ kako znaš i zaštitiš od celog sveta ako treba.

Je li to to ? Ako volim jesam li odrasla...ili sam još više dete? Ko ume da pokaže tu granicu, da odredi gde pripadamo? Imamo li pravo na izbor? Smem li da budem toliko drska, hrabra, ma nazovi to kako hoćeš, da biram? Da biram tebe? Smeš li ti da biraš?

Ako odlučim da sednem na tu ljuljašku hoćeš li ti biti taj koji će me gurati da nogama dodirnem oblake? Hoćeš li ti biti taj koji će me dočekati kad skočim? Hoćeš li ti biti taj stisak ruke kad dočekam sutra?

Biram da budeš ti !!!

[ riznice sjećanja ] 10 Jun, 2012 18:10

 

 

Ne umem da shvatim taj strah zbog kojeg se odlazi, odustaje, prećuti.

Strah zbog kojeg biraš jedno, a želiš drugo.

Ne umem da naslutim život naslikan takvim odlukama.

Ili je sve bila laž ?! 

 

Gomila reči poslatih na moju adresu.

Svi oni zagrljaji što su mi se gnezdili u srcu.

Sva ona jutra probuđena u tvom pogledu.

Samo san ?!

 

Još u vrhovima prstiju te osećam, još kad zatvorim oči te prisvajam.

I čujem tvoj smeh, i osećam tvoj pogled na ramenu...

I neke sitnice, neki gestovi, neki osmesi, ma još mi svaki dan miriše na tebe...

 

Ali nisam ja ona koja će pasti, koja će odustati.

Osmeh na lice, srce u džep, u inat.

 

Umem se ja najlepše smejati kad najviše boli.

Umem ja prećutati te svima.

Umem ja biti srećna za sve...

 

Ali...

...znaćeš ti da pročitaš tu maglu u mojim očima...

 

Ostaćeš san, ostaćeš želja, ostaćeš tuđi.

 

Sami crtamo svoj život...

Sad srećno ...

 

 

[ riznice sjećanja ] 16 April, 2012 01:23

Eh moje grmečko nebo...

Jesu li one naše igre oko zgrada nastavljene?

Ko li ih sada igra?

Jesu li procvetali jorgovani, mirišu li kao nekada?

Skupljali se staro društvo na zidiću kod zgrade?

Ovo su dani jorgovana u mom zavičaju.

Kad zatvorim oči još osećam taj miris.

U daljini graja dece mog detinjstva.

Kad zatvorim oči svi su ponovo tu, čak i oni koji odavno više nisu među nama.

Kad zatvorim oči vozimo bicikle do stare lipe pa od nje nazad nizbrdo bez kočenja...kao nekada.

Kad zatvorim oči baba Mileva sedi na klupici ispred kuće i čeka sagovornike, a biće ih dosta znam.

Ovo su dani jorgovana koji miriše na detinjstvo, na dom, na žmurke oko zgrada, na roze štrample, na ošišane barbike, na čaršijske šetnje.

Znaju li nove generacije tajne onih borova na Bećinici?

Umeju li pretrčavati čaršiju kao mi ... nekada ?

Možemo li mi opet ... ikada ?

Znam, ima još jorgovana među tim ruševinama.

Znam, miriše jače nego igde drugo.

Da mi je još jednom provozati stari BMX tim ulicama sa onom decom što su nekada živela tu.

Da obiđemo još jednom stara skrovišta.

Da mi je samo da još jednom osetim miris onog grmečkog jorgovana...

Eh da mi je ... 

[ riznice sjećanja ] 14 Februar, 2012 22:17

Ti si jedini koji će razumeti kad uzhahnem da si to ti.

Ti si jedini koji će razumeti kad zatvorim oči da si tu.

Ti si jedini koji će razumeti kad se blesavo smešim da je zbog tebe.

Ti si jedini koji će razumeti i jedini koji treba.

Da li znaš kakve kiše sad padaju u ovoj ludoj plavoj glavi?!

Kakve su samo snove crtali ovi kapci?!

Znam da znaš taj zagrljaj što mi po srcu šeta.

Ostaćeš daleko, najdalje, a samo jedan uzdah od srca.

I samo nekad, u prolazu, dobaci mali mig na drugi sprat kad te misli dovedu u moj grad.

Samo da znam da si još uvek ti i da sam još uvek ja.

Razumećemo se, uvek smo.

 

Jedan plavi čuperak, samo tebi i nikom više...Znam da me znaš...Znam da misliš... 

[ riznice sjećanja ] 22 Januar, 2012 01:12

Smire se neki ratovi u nama. 

Godinama lutajući u bezcilje ponekad nabasamo na pravi put.

Ma ne, ne znamo da li je pravi, ali ako te srce vodi ne može biti pogrešan, zar ne?!

Ponekad naiđe neki zagrljaj koji te potseti šta je to što tražiš, pokaže ti ko si i gde pripadaš, a gde sigurno ne.

Tražila sam ono nešto, lutala, ponekad žmurila, ponekad glumila, ali uvek odlazila.

A sve to nešto je ostalo tamo odakle sam došla.

U moru drugih uvek će se prepoznati isti.

Pogledaće se i u trenu usvojiti srce jedno drugom.

Pod istim nebom smo igrali žmurke, na istom tlu prvi put razbili koleno.

Ista nam je Bosna srce crtala.

Ide to s'godinama.

Rešiš rebuse u glavi, odgovoriš na teška pitanja i znaš da će tuđe uvek biti tuđe.

Kada me zagrliš, kada zatvorim oči, kada uzdahnem, srce mi šapne : "Ovo je dom."

Takav zagrljaj ne može biti pogrešan.

Tada znaš da je lutanje gotovo.

Tada znaš da su pale maske.

Tada znaš da je vreme da se vratiš kući.

Glavom kroz zid uvek, pa nešto će se razbiti, glava ili zid.

Ide to s'godinama.

Samo hrabri padaju jer samo hrabri i lete.

Ali ako možeš da biraš nebo za let, biraj svoje nebo.

Ako možeš da biraš, onda biraj, budi hrabar.

Biram...zato što mogu.

Ne bih ja bila ja kad ne bih... 

[ riznice sjećanja ] 25 Septembar, 2011 01:49

Gde su to nestale one slatke želje detinjstva, one male, one sasvim dovoljne...za osmeh?!

U kom su koraku ambbicije počele da budu želje?!

I samo još i samo više i samo dalje. Sutra ću se smejati, danas moram još.

A sutra je još jedno danas.

Zaključam srce, otresem sve snove sa trepavica i drsko zakorači u novi dan jedna druga ja.

I igram se, obaram slabije, kradem od jačih, blefiram, prećutim ili glasno viknem.

I dobijam i pobeđujem, ali kad ostanem sama gubim, dugo gubim.

Kad ostanem sama znam da mi osmeh ne crtaju svi uspesi tog dana, ni onog pre njega, ni onog posle.

Kad ostanem sama znam da mi srce neće ispuniti ni jedno još.

Umem ja da ratujem najbolje, umem ja da dobijem najviše, umem ja da se smejem najglasnije.

Ali ne umem da odrastem.

Još su mi mape bajke.

Još uvek pričam sa zvezdama.

I maštam, uvek maštam...

Ponekad cigani za stolom znaju da napipaju tu tanku žicu, to ludo srce.

Sasvim slučajno ili potpuno namerno, tek potrefe taj ton koji razoružava, koji mi nacrta oblake u očima.

I letim, visoko letim...a tu sam.

Zacvili violina, zveckaju čaše. Po neki ispušten uzdah, po neki važan pogled i da, srce je još na mestu. Taman tamo gde treba, taman koliko treba, taman za osmeh.

A želje?

Ma samo da su za stolom svi koje volim i da cigani sviraju dugo, dugo.

Nek sutra sačeka.

Samo da čujem još koju pesmu.

I živeli...danas. 

[ riznice sjećanja ] 13 Jun, 2011 00:52

Negde još uvek jedna devojčica pleše u najlepšoj haljini.

Tamo negde gde jadna reka teče, gde jedan grad živi, gde jedan dom postoji.

Žmuri i vrti se u krug dok njena haljina šušti u ritmu tih okreta.

O čemu misli, šta li sanja, koja je to muzika pokreće?!

Nebo se spustilo, sunce se smeje, a ona samo pleše.

Neka baba-roge vrebaju iz prikrajka, nju to ne zanima.

Ona je sretna, ona je kod kuće.

Ona nosi najlepšu haljinu, ona ima zvezde u kosi, ona trepavicama para oblake.

I ne boji se mraka, strpala ga je u džep kao obični kliker.

Ona pleše, tu u tom gradu, na ulici ispred jednog doma, pored jedne stare trešnje, u jednoj zemlji koja ponovo postoji.

Ponovo ima svojih devet godina i ne zna šta je to odrasti.

Ne poznaje rat, ne poznaje odlaske, ne zna šta su to velike odluke koje se nekako moraju doneti.

Ona ima svoju muziku i one čarobne crvene cipelice koje te uvek vrate kući.

I samo pleše, žmuri, smeška se, kod kuće je.

Pustite baba-roge, ne kvarite taj ples, idite daleko.

Znam, srce joj je na mestu samo dok muzika ne prestane, dok nosi svoju najlepšu haljinu, dok pleše tu ispred svog doma, dok postoji njena zemlja.

A jednom, kad stane...

Ma ko će o tome da razmišlja.

Samo tiho, tiho, gledajte tu čaroliju...Ona je Bosna...Jedina... 

[ riznice sjećanja ] 17 Jul, 2010 13:21

Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti.

Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu.

Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleka.

Uvek ću ti odgovoriti : "Nije mi ništa." A svašta mi je.

Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj.

Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji.

Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko.

Ma, nije mi ništa...A svašta mi je.

Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana.

A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom.

Ne, nije mi ništa...A svašta mi je.

U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje.

Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete.

Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak.

Nije mi ništa...A svašta mi je.

Kada bi samo nekako znao kada da šutiš, a kada da pričaš.

Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači.

Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit.

Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo ... i grlio me jako, jako ... i voleo me ludo, ludo ...

Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati.

Nije mi ništa ...

[ riznice sjećanja ] 29 Jun, 2010 14:50

Ludi ponos, inat, ma glupost čista. Kad igraš glavom, gaziš srce. Samo sam otišla.

Postoje oni pre i posle kojima sam granice svoje tolerancija pomerala i kojima sam prećutkivala, žmurila.

Postoje oni pre i posle koji su to mnogo manje ili nisu uopšte zasluživali. I postojiš TI. "Hej, sada znam gde sam grešio i gde sam nažalost bio gad, a gde nažalost ne." 

Ma sitne godine na mom računu me nisu znale navesti na pravu stranu, na tvoju stranu. I ne, nisam tužna, ne kajem se. Danas bih drugačije odlučila. Danas me vodi srce. 

Tih godina bilo je važnije sve drugo. Bilo je važno stajati i kad se sve u tebi topi.

Kome li sam samo poturala tu masku !?

Danas gorim do kraja. 

Danas znam da ušutkam onaj moj inat u glavi, da oćutim, da otvorim srce.

Danas znam da ostanem ili da zauvek odem.

Danas ne ostavljam ništa na pola.

Znam, rizikujem, stavljam srce na sto, ali zaključano ne vredi ničemu.

Tražim jedan stari osećaj. Onaj kad imaš trenutak u kojem ne želiš ništa menjati.

Osećaj kada znaš da su sve te silne planine oko tebe obični brežuljci u visini jednog HOP.

Tražim onaj osećaj ispunjenosti kad utoneš u jedan zagrljaj.

Danas tražim taj JEDAN zagrljaj...

[ riznice sjećanja ] 09 Maj, 2010 11:59

Predugo mi se u srcu gnezdi jedan zagrljaj.

Onaj koji utiša sve zvukove, onaj koji ispuni svaku prazninu, onaj koji izbriše sve poraze.

Predugo mi se kroz misli provlači jedna bajka umotana mirisom jorgovana.

Nepopravljivi perfekcionista u meni ne ume da se pomiri sa prazninom koju nikad nećeš popuniti. 

Predugo čuvam srce i sve više shvatam da uzalud čekam, da uzalud tražim, da je već dobar deo moga srca tvoj dom.

Lako se prepuštam da me nosiš. Mislila sam da igram pametno i da ti izmičem svaki put, mislila sam da ćeš proći.

Ma mislila sam ja svašta, a bolje da nisam.

Lako me dobiješ svaki put, a ja te još lakše pustim da odeš.

I ne znam čime me kupuješ i ne znam zašto si uvek tu i ne znam od kud ti.

Nikada nisi bio deo ni jedne moje bajke, pa ipak ti savršeno pristaje kostim i prosjaka i princa.

Koju ćeš ulogu preuzeti? Hoćeš li me rastužiti ili nasmejati? Eci-peci-pec ... potez je tvoj ...

[ riznice sjećanja ] 28 Januar, 2010 17:27

Kad dan krene da se kotrlja nizbrdo, ispletem u glavi tanane niti svoje bajke.

Pustim D-moll da crta po mom srcu i ringišpil počne da se okreće.

Kao u crtanim filmovima, isključim zvukove dana, nema slika ljudi, smešne grimase. Ubrzam pokrete i pretvorim jednu tešku dnevnu dramu u komediju.

Ne žurim nigde. U svom srcu čuvam savršenu priču, jednom kad mi budeš blizu, jednom kad prestaneš da lutaš, jednom ću je preslikati i u tvoje srce.

Ne tražim više . Bež'te žabe, nek' vas ljube druge princeze. Ova više sa žabama neće da ima posla.

I neću da poštujem pravila igre. Ne pada mi na pamet da napuštam bal u ponoć, da gubim cipelice, da naivno verujem ružnim vešticama. Neću ni da se glupavo smeškam dok neka Grizela grli mog princa.

I sigruno neću da stidljivo šutim kad bi trebalo da pričam.

Pletem svoju bajku po svojoj meri.

I briga me šta pričaju oni koji žive tuđe priče.

Ne dotiču me više strele ciljane u moje srce.

Podignem glavu, isključim ton i briga me.

Ali ti ne brini, nikad.

Kad se konačno umoriš, u mom srcu ćeš naći dom, samo tvoj oduvek.

 

p.s. Čekam tvoj zagrljaj Cool

[ riznice sjećanja ] 10 Jul, 2009 00:33

Ti, tako lako napraviš haos u mojoj glavi.

Taman kad uspostavim ravnotežu, Ti mi zatreseš kanap tog dana.

Ne umem da ne mislim na tebe, ne umem da nastavim dalje, ne umem da promenim stvari, a Ti ne umeš da me zadržiš.

I kad saberm dva i dva, Ti si uvek u debelom minusu u mojoj glavi.

A srce, tu već sasvim druga matematika važi, tu si na sigurnom.

I samo želim da ostaneš daleko, samo da te ne vidim.

Samo budi tuđi.

Znam, gradim zamak od peska.

Ne vrede bajke koje znam.

Kad zatvorim oči, uvek mi je ista bajka pod kapcima.

Izdali su me moji patuljci.

Posipali su mi šarene bombone na pogrešan put.

Ali sada ću znati bolje.

Ti patuljci te uvek dovedu natrag u moje srce, e baš ti isti patuljci će te odatle i odvesti.

Znam, jednom ću zatvoriti oči i neću pomisliti na tebe.

 

p.s. Mirno spavaj srećo, još uvek si u mom srcu na sigurnom, ti samo budi dovoljno daleko 

[ riznice sjećanja ] 08 Jun, 2009 17:48

Teško priznajem tvoje trenutke u mom danu.

Zatvorim oči i pustim da prođu što tiše, što nežnije. 

Neke osobe tako lako zaigraju u srcu, tako lako kradu misli.

Ubrzam korak kad osetim da ću pasti,

izbacim iz brzine kad me stigne umor,

balansiram kad je potrebno.

Ali ne vredi, ipak fališ,

da mi nacrtaš osmeh onako lako,

da me zagrliš onako jako.

Leto se gnezdi na mom ramenu,

već miriše more u mojim mislima,

već osećam pesak pod stopalima.

Sanjam jedno mesto pod palmom,

sanjam muziku talasa

i sanjam stisak tvoje ruke.

Odoleću, znam da hoću

i znam da ću nastaviti dalje

i da ću te preživeti.

Evo već vrtim sunce između prstiju.

Igram na pobedu.

Idem do kraja, pa polete ću ili se slomiti.

Ne plašim se, imam u džepu još par života i jednog belog čarobnog zeca.

Ovo leto će teći po mom,

ovog leta ću se zaljubiti.

Eto baš hoću.

Eto da znaš :p

[ riznice sjećanja ] 21 April, 2009 13:57

Preturam po džepovima sve one slatke trenutke doživljene do sad. Još uvek ih je gomila u tvom vlasništvu. Šetaju misli svuda po malo i dalje često došetaju do tebe, makar na kratko.

Fale mi ti naši dani kada je sve bilo jednostavno, kada mi je za osmeh bio potreban samo tvoj osmeh. Svaki novi dan života komlikuje misli u ovoj ludoj glavi. Što više razmišljam i razlažem osećanja, to mi manje osećanja ostaje. I kad utonem u novi zagrljaj, fali mi onaj osećaj sigurnosti koji je ostao u tvom zagrljaju. Fali mi onaj osećaj da imam te i imaš me.

Ti me bar poznaješ. Znaš da nikad nisam znala igrati sa rezervom. Znaš da nikad nisam umela nositi masku. Ne plivam u ovim rekama današnjice. I kada se umorim najrađe bih opet utonula u onu našu bajku.

Nekad su misli tako lako se preslikavale sa tuđim mislima. Ponekad kao da igram "školice", skakućem sa broja na broj, trudeći se da ne zakačim liniju.

Znaš, ne igraju mi isti leptirići u stomaku u ovom zagrljaju. Bojim se da one leptiriće niko više neće znati pokrenuti i mirim se sa tim.

Prepustim se vetru, jednom ću znati da ne mislim na tebe. Jednom ću znati sa drugim trajati. Jednom su mi rekli da osobe poput mene nikad ne nađu mir i da ceo život jure neku svoju iluziju. Da li si iluzija?!

Kada se tiho poklope kazaljke u mom srcu - ti si još uvek moja prva misao. Više ne znam da li su ti naši trenutci bili tako veliki ili ih moja glava veliča, i ovo vreme između nas.

U poslednje vreme u ćutanju nalazim mir. Znam da ne možeš da me zamisliš da ćutim, ali eto i ljudi se izgleda menjaju. Ćutim, sanjarim, ne ništa veliko, ne nikog posebno, čak ni tebe. Jednostavno uživam u zvukovima dana, u mirisu vetra, u svojim mislima. Sve jače mis e javlja želja za odlaskom nekud daleko. Znam i gde i ako odem, idem sama. Jednom za uvek da pokidam lance prošlosti, ponesem samo najlepše uspomene i počnem iz početka svoju bajku.

Sakriću sve svoje strahove na starom mestu u zemlji kouja više nepostoji. 

Ne vredi nositi krila kao ukras. Ne vredi leteti uz vetar. Znaj da se i pad broji kao let. Poslušaj iskusnog letača ili iskusnog "padača".

Ne odustajem. Ako negde postoji zemlja Nedođija, naći ću je.

Nesmem dozvolliti da mi krune srce oni koji ga nikad nisu umeli udomiti.

Sad dubok uzdah i neka mi patuljci pokažu put.

Jednom ću osvanuti u drugačijem zagljaju i neću pomisliti na tebe i leptiri će ponovo igrati. Jednom ... 

[ riznice sjećanja ] 09 Januar, 2009 02:38

Večeras kad se kazaljke sklope i počne curiti još jedna nova godina.

Večeras kad sklopiš oči i zamisliš gomilu želja za godinu u koju ulazimo. 

Večeras me zamisli kao želju, jednu malu, jedan trenutak, treptaj, jedan osmeh.

Da imam krila sačekala bih trenutak kad otvoriš oči u tvom zagrljaju.

Da imam krila, ne bi morao da zamišljaš :D

I znaj; večeras ćeš i ti biti moja želja, ona koju neću reći glasno, ona koju ću pomisliti brzo, toliko brzo da niko ne uhvati taj osmeh kad pomislim na tebe.

I zamisliću još gomilu drugih želja da ne budeš usamljena želja moje godine.

Zamisliću jedan Petrovdan konačno kod kuće.

Zamisliću osmehe na licima ljudi koje volim.

Zamisliću da svi ponovo izgovaramo reči koje smo zaboravili.

I nećeš biti moja prva želja, al ćeš biti važna.

Jednom, možda konačno shvatiš da princeze ipak postoje i da cipelica o koju se spotičeš pripada jednoj do njih.

Jednom, možda ipak shvatiš da je život bajka, ukoliko veruješ i ukoliko pustiš da te oni mali, šareni leptiri vode kroz nju.

Jednom, možda i ti ugledaš tu magiju koja mi nacrta osmeh svakog dana.

Jednom, možda mi budeš blizu ... Možda ... Život je čudo B-)

 

p.s. Još uvek tebi ...

[ riznice sjećanja ] 14 Decembar, 2008 04:01

Tanka je nit između naših svetova. Ipak se stalno spotičemo o nju. Gomilu reči znam, pa ipak mi fali ona koju ćeš razumeti.

Kao da pričamo različitim jezicima, šta god ti poželim reći odmakneš se korak dalje.

Crtam ti sunce - ti vidš mesec.

Dodirnem te - ti ne osetiš.

Ponestaje mi opravdanja zbog kojih ostaješ moja misao. Fali mi tako malo da odem, a sve sam sigurnija da hoću i da ćemo žaliti.

Dugačak je dan bez tebe. U njega stane gomila ljudi, gomila želja i jednom će se neka ispuniti, bojim se ne sa tobom.

I sve mi manje nedostaješ i sve te manje poznajem.

Kada završim dan, sve je manje "tvojih" trenutaka.

Ponekad mi je žao zbog toga, jer verujem u nas - ponekad. Ponekad pomislim kako je cela naša bajka takva samo u mojim mislima i kako kod tebe verovatno liči na neku dramu ili parodiju.

Ponekad mi je potpuno svejedno zato što uvek ima još neko ko me nasmeje svakog dana.

Ipak ostajem i uvek iznova crtam novo sunce, nadajući se da ćeš ga jednom umeti prepoznati. Jednom - uskoro.

Dan mi najavljuje neke pahulje. Izčekujem njihov ples, on mi uvek naslika moj mali daleki svet. Zaledi Una, smiri se lepet krila oko crkve Svetog Petra, zatreperi vetar tim dragim ulicama.

Zagrli me onaj poznati čežljivi D-moll.

Opet bih plesala, opet bih sanjala daleke svetove, opet bih trčala iz bajke u bajku.

Opet te nemam.

"Ma samo da preguram ovu noć, sutra ću već smisliti novo opravdanje..."

 

p.s. Ponekad se najveće udaljenosti mogu izmeriti samo jednim uzdahom. Ipak fališ B-)

[ riznice sjećanja ] 12 Oktobar, 2008 18:29

Crtam ti tajnu mapu na dlanu. Jednom kad odeš da znaš da se vratiš.

Vreme je moj saveznik, dobiću ovu bitku. Mogu i ja biti taj vitez za ovu noć.

U ovom životu bila sam mnogo toga.

Od devojčice sa šibicama, preko raznih princeza, ljubila uvek pogrešne žabe. Bila u istom trenutku i Petar Pan i Zvončica. Sretala patuljke i tek ponekog princa - tuđeg. Borila se protiv raznih veštica, zlih čarobnjaka i Grizeli. Pila čajeve sa ludim šeširdžijama i napuštala balove u ponoć.

Toliko bajki se uselilo u ovu blesavu glavu.

Večeras crtam jednu samo za tebe.

Mešam najlepše boje koje poznajem.

Upaliću svaku zvezdu mesto sveća, upaliću i sunce, nek stoje zajedno. Ovu bajku ja smišljam i baš hoću i sunce i zvezde zajedno. Eto baš.

I puno šarenog cveća i neka svo miriše na jorgovan.

Spustiću oblake nisko, toliko nisko da ih dotakneš ne propinjući se na prste.

Crtam ti krila da uvek doletiš gde god otišao.

I jedan lagani D-moll, bez njega nemože trenutak da zatreperi.

Obojiću travu u žuto. Baš me briga, meni je lepša žuta.

Dodaću malene bele golubove da se njišu u ritmu D-molla.

Dodaću svuda ogromne palme da dovuku more u moju bajku.

Nacrtaću jedan stari most, kao Mostarski, jedan od onih mostova savršen za poljubac.

Smisliću savršen trenutak života i staću i čekati.

Ostavljam tebi da završiš ovu bajku s`onim "Živeli su srećno i zadovoljno..." ili da je izbrišeš. Samo je ne ostavljaj nedovršenom.

 

P.S. Jednim krilima zagubljenim daleko iza sedam mora i sedam gora - nadam se da će naći put do kuće. 

 

[ riznice sjećanja ] 26 Septembar, 2008 00:26
U jednom danu zamislim sto planova za njegovo ulepšavanje. U jednom danu promenim sto načina za najbolji kraj. I sve ostane na tome. One drske godine hrabrosti, ne razmišljanja, skokova, završene su zajedno sa srednjom školom. Nikad nisam pomislila da se stvari toliko menjaju posle. U jednom trenutku držim uzde čitavog sveta i mogu biti bilo ko, dovoljno je samo da krenem. U sledećem ja sam samo mala, kao bubamara, kojoj drugi usmeravaju pravac letenja. I uplašena sam. Moja krila su tako krhka, a svet je ogroman, da li će izdržati?! A boja sveta je drugačija u svakom letu.
Ponekad je sve mračno, strašno i ne vidim kuda me vodi. Ponekad je zeleno, sveže kao orošena trava, puno mogućnosti, puno pristaništa za ostvarenje želja i pri svakom letu nadam se nekoj svetloj boji. Samo...kad se završava?
Mora da postoji neka luka posle koje krila odlažete na tavan zajedno sa ostalim stvarima koje su nam male i ne trebaju nam više, samo neka ih još malo blizu nas, nikad se ne zna. Imam već gomilu takvih stvari na tavanu. Šta da kažem, teško se opraštam. Tu čuvam stare "starke" kao dokaz prošlog buntovništva, zaostale igračke kao podsetnik da sam nekad bila dete, za slučaj da zaboravim. Gomilu odeće iz raznih epizoda mog odrastanja. Delove nekih čudnih oblika, više ni ne znam čemu su pripadale, ali stoje tu i svaki put kad se popnem na tavan neka nova priča me vrati u prošlost. I zaista je lepo setiti se i imati čega se setiti. Ponekad. Ipak, život ne čine sećanja, bar ne u celosti. Postoje oni važni trenutci koji nam se dešavaju sada, dok koračamo, dok pričamo. Možda u jednom od njih pronađemo luku za svoj let.
Jer, ponekad, u nekom sasvim prosečnom trenutku, naiđe neko ko potpuno promeni naše planove za sutra. Uvede nas u neku novu dimenziju i jedino što se zapitate je - "Pa gde je do sad"!?
Možda se ništa ne dogodi, možda sutra sve nestane, ma nije ni bitno. Život čine mogućnosti. Ravnoteža u svetu je ostvarena činjenicom da je dobrog i lošeg podjednako. Zaboravljamo da svaki sledeći korak može biti pad, ali ne mora.
Zaboravljamo da je prošlosti mesto na tavanu, a ne u svakom sadašnjem trenutku. Zaboravljamo da, ma koliko mala bila krila bubamare, nose je tamo gde je potrebno. Zaboravljamo da živimo, a to ne smemo.
Jer, zar nije to smisao svakog našeg leta, živeti. A živeti znači postojati u sadašnjem trenutku bez odlaganja, a ne čekati neki sledeći kad će se sve kockice poklopiti onako kako smo zamislili, hraneći se u međuvremenu slatkim trenutcima prošlosti.
Ponekad i običan dan na poslu pomeri planinu i sunce ponovo dopre do nas. A posle...pa sve je moguće...Cool
[ riznice sjećanja ] 25 Septembar, 2008 01:54
Volim proleće ! Volim onaj miris koji ono donese, neku muziku u vazduhu, neki ples u koraku. Volim i onaj tanani vetar koji mi nežno dodirne vrat i natera me da sklopim oči i sanjam. Volim da šetam i da korakom obuhvatim onih par trenutaka dana dok se gasi, dok miriše na lipe, na detinjstvo, na Bosnu. I volim Bosnu, onu moju, onu koja seća na igre žmurki, lozinki, na smeh, na snove. Onu moju koja više ne postoji. Volim one slatke tajne koje svi znaju, ali ćute da ne pokvare magiju. Volim miris vazduha pred kišu i sam taj trenutak isčekivanja. I kad pada, taj zvuk njenog plesa, i miris . Zaista volim mirise koje mi dan potura. Mirise cveća, jorgovana, kafe, trave, miris tek opranih stvari, miris novih knjiga.
Sve najlepše trenutke smeštam u arhivu sortirajući ih po mirisima koji su ih obeležili. I kad god izvučem neki novi trenutak iz arhive, raširi se njegov miris i ponovo me vrati u taj trenutak.
Volim sećanja, tu maglu koju mi ona stave u kapke i brzinu koju dodaju mojim krilima. I jaka sam znam, dok god pamtim sve što me je učinilo jakom.
I volim one male sitnice koje mi poklanjaju oni koji često i ne shvate koliko mi te sitnice znače i kako mi oboje dan i kako mi otpevaju uspavanku pred san.
I volim tebe, možda ne onako puno, onako pravo, ali taman dovoljno da pomislim na tebe, taman dovoljno za osmeh. :)
[ riznice sjećanja ] 21 Septembar, 2008 14:45

Kao šapatom prizvano sećanje me vodi natrag u jednu priču proživljenu davno. Natrag u vreme jednog prošlog raspusta kad nas niko nije mogao ubediti da su bajke izmišljene i kad smo se slepo plašili baba-roga koje vrebaju u svakom mračnom ćošku.

Devojčica u crvenoj tunici i rozim helankama, Bože koliko sam bila ponosna na tu "kreaciju". Sećam se tog raspusta je bilo moderno hodati poskakujući i to nisu razumeli samo odrasli, a oni i onako ne razumeju mnoge stvari. Ne vredi im objašnjavati. Samo slegneš ramenima i odskakućeš u svoju bajku. Tog leta smo skakutali po brdima izvan grada. Izmišljali smo igre i sve je bilo moguće realizovati između tih borova i visoke trave koja je jedina i živela tu. Osim, još jedne kuće. Kao da se neko šalio kad je počeo da je gradi tu i onda se na pola posla "prizvao pameti" i odustao. I tako, ta kuća postoji na pola završena, napuštena, ali idealna za naše igrel. Koliko smo samo žibota proživeli u njoj. Šepurili smo se svojom maštom po njenim sobama, igrali u najlepšim kostimima, vidljivim samo nama. Ali postojala je jedna soba čija su vrata bila zaključana. Ustavari, samo je ta soba i imala vrata. Plašilo nas je neznanje šta se nalazi iza njih, a vukla nas je radoznalost. Ponekad smo smišljali razne priče koje bi ispunile tu sobu i bivali uplašeni svojom pričom. Strčali bi tada najbrže kući, ne okrećući se. Ali uvek se vraćali. Ma vuklo nas je nešto natrag, pa ipak tog leta smo bili nepobedivi i nije bilo te baba-roge koja je mogla da nam stane na put, mada nismo rizikovali. Na prstima smo prolazili pored te sobe i trčali kući ako primetimo ili čujemo nešto strašno. Dešavalo se i to. Jeste. Jednom je nekom ispao kliker i čulo se njegovo tužno kotrljanje po podu, ali ipak, ne možeš sa tim stvarima biti načisto, zar ne!? Šta ako je baba-roga?! A? Ma i dan danas me niko neće ubediti da nije neka baba-roga spavala u toj zaključanoj sobi.

Danas me plaše druge baba-roge. Prokradaju mi se u svakom mom danu i ma koliko pokušala bežati, nađu me uvek. Baba-roge mog detinjstva su bile samo u našoj mašti dok su ove danas stvarne. 

Eh da mi je da se vratim u to leto nepobedivih i da me opet plaše one baba-roge iz zaključane sobe i da skakućem od jedne priče do druge.

Eh kad bih mogla ponovo da osetim miris tog čarobnog leta i da sve bude isto i da tu stane sve...Zauvek.

[ riznice sjećanja ] 20 Septembar, 2008 15:29

Provlači se još jedan dan ispod mog prozora, još jedan prazan, a drugi sličan ide za njim. Leto još  u početku nije obećavalo mnogo i toga se drži. Prazni koraci sami tumaraju prljavim asfaltima. Katkad zastanu, na tren i krenu dalje. Blesave misli smenjuju se u još blesavijoj glavi i slažem ih na gomilu moguće i manje moguće. Jedan par koraka zagubljen kilometrima južno, i sad, da li misli ili ipak ne?!

Toliko svega pre, isto toliko posle, da li je korake spojilo ili...ne?! Gužba u glavi prkosi tišini u sobi. Napolju život, leto i negde daleko ti...

I mami me ova noć da ispružim zakržljala krila široko i poletim južno do kraja kopna i sletim u jedan zagrljaj. Tiho bih se ušuškala i skrila da me sledeći dan ne pronađe, bar ne samu. Kadvo li sutra mi sprema ovo leto, hoću li ga dočekata sa tobom?!

Predugih 10 goina - ponovo kući. Stara ulica sada isprljana tuđim željama i prazno mesto na mom dlanu za stisak ruke - samo tvoje - znam da znaš. Kad bih te ova noć donela do mene, pokazala bih ti sva moja tajna mesta i one korake sreće. Podelila bih svoj dom samo sa tobom. Znam isto je nebo iznad nas, samo je odavde lepše i bliže. I znaš, samo su odavde sve zvezde na broju i sijaju najjače - moje.

Neizgovorene reči moga srca putuju vazduhom u jedan grad na moru, u jedan zagrljaj, daleko. Počinje jedna od onih pesama i kao da si tu... "Sad znam gde sam grešio i gde sam nažalost bio gad, a gde nažalost ne..." istina nema šta.

Puštam taj talas da me poklopi i da na deliće trenutka osetim so onih dana. Vetar se igra mojim mislima, pretura trenutke po svom. Velikom kašikom meša taj sladak otrov za ovu noć namenjen samo meni. I znam popiću ga, ipak. Još uvek toplo ukalupljeno mesto na mom dlanu, po veličini samo jednog dlana, čeka jedan daleki obećani dan. Tiho, podmuklo, prolazi tuđe leto. Oteže svoje trenutke podvaljujući mi šarene maske, zamagljuje mi oči, ali ja znam njegovo lice i njegovo kraj. Njegov kraj i moj novi početak u starom zagrljaju...

[ riznice sjećanja ] 16 Septembar, 2008 18:59

Kad zatvorim oči i odlutam milion svetlosnih godina izvan ovog dana, kad  više to ne bude ovaj dan, već neki drugi, lepši, želim da onog trenutka kad otvorim oči, budeš tu, jedan uzdah od mene. Bar trenutak, dva bih mislila da sanjam. Bila bih srećna, bila bih slobodna, bila bih zaljubljena, bila bih sve ono što nisam a želim biti.

Sve bi to stalo u taj trenutak. Možda bi ostalo mesta i za jedan poljubac, ali reči nikako. Reči sve pokvare. One stanu u sledeći trenutak. One mi otvore oči i učine predhodni trenutak prošlim. One te oteraju od mene.

Ma ... pusti me. Nije mi ništa. Svakom naiđe žuta minuta u životu. Meni se nekako razvuče i na dane ali uvek se nekako izborim sa njom. Nabacim osmeh i malo šminke i ništa se ne vidi.

Vrati se ti u svoj dan. Izvini što sam te na kratko ukrala. Trebao mi je neko za zagrljaj, za VOLIM TE. Pomislila sam na tebe. Ne znam zašto. Možda grešim, možda nisi ti. A možda te ukradem još koji put. Neka, nema to veze sa tobom, nego se plašim da budem sama, ponekad. Ma smešnih stvari se plašimo ; mraka, buba, senki. Plaše me osećanja, plaši me da sledeći put nećeš dati da te ukradem ni na trenutak. Pitam se kome poklanjaš ostale trenutke svoga dana. Ne, ne ćelim da ih kupim. Meni je dovoljan samo jedan, nadam se da rezervacija još važi. Samo sam radoznala. Pitam se, da li u nekom od njih pomisliš na mene, ponekad? Zaboravi, i ja svašta pitam. Ma reči pokvare sve. Bolje da ćutimo. Kad si već tu, zagrli me jako, najače. Sad ću da otvorim oči. 

PSSSSSSSSSST....

[ riznice sjećanja ] 15 Septembar, 2008 21:24
Šta je to što jedan jednostavan trenutak učini komplikovanim?! Šta je to što nas tera da uvek vidimo ono što želimo, a ne ono što jeste?!
Priznajem, ponekad dozvolim da me povrede osobe koje uopšte nisu bitne u mom životu, bar ne još uvek. Opravdanje nalazim u hladnim decembarskim danima, onim sitnim danima pred novi početak. Opravdanje nalazim u želji za jednim posebnim zagrljajem u ponoć. Ali ne nalazim opravdanje za te osobe. Ma svi mi tražimo nešto, nekog, samo su putevi potrage različiti. Puno puta sam skretala pogrešno u životu. Koračala sam sa nekima koji nisu bili dostojni mog prisustva, i bežala od nekih koji su mogli postati mnogo. Ogrešila sam se o mnogo njih i iskreno se nadam da mi se taj bumerang neće vratiti. Verovala sam svojim instiktima, koji su nažalost ponekad bili pogrešni. Danas me vodi jedan sličan instikt, jak, čini mi se nepogrešiv, a da li je?! Želim verovati čak i kad je sve suprotno onom što želim videti.
Decembar se lako poigrava sa mnom. Uvek je pobeđivao u tim igrama. Ovaj put će me najlakše dobiti. Iscrpela sam svu snagu planiranu za ovu godinu, a ostalo je još par dana, ne vredi mi ulaziti u minus, a i nemam razloga. Polako. Odllučila sam da ovu Novu Godinu proslavim na leto. Uvek sam sa tim godišnjim dobom imala bolje odnose.
Ne nalazim mir u sebi. Muči me praznina ovih dana i kako god je pokušam ispuniti, ne nalazim pravi način. Ponekad mislim da je dan mnogo lakši sa pravim zagrljajem, a onda se uplašim da sam jedan takav imala i izgubila. Sećam se dana provedenih u jednom zagrljaju. Dana koji se još uvek nalaze na prvom mestu liste mojih najlepših trenutaka. I ne znam da li je taj zagrljaj bio za ceo život, ali znam da je tih dana bio pravi. Čudno je sve posle toga. Nekako si suviše umoran za novi početak i najmanja sitnica je razlog za odlazak. Gde se izgubila sva ona hrabrost koja me je vodila u ranijim danima?! Kao da sa svakim novim danom na našem računu sve više biramo, kao da namerno tražimo manu. I ne znam da li me više plaši samoća mojih koraka ili mogućnost da ih neko prati. Drži me davni san koji su mi isplele bajke mog detinjstva. San o savršenom stisku ruke. San o blaženoj večnosti u jednom pogledu. I kad svaki novi pad govori da je svaki uzdah tog sna utopija, ustajem verujući još više u njega. Znam da negde postoji dlan kalupljen samo za moj, znam da negde postoji zarljaj koji treba ispuniti.
Ti si moja prva misao kada me jutro probudi. Znam da znaš... :))
[ riznice sjećanja ] 15 Septembar, 2008 21:22
Fališ mi ti. Onda kad zamiriše vazduh na more, kad mi vetar donese muziku talasa pred noge. Fališ mi ti. Onda kad se useli tišina u moju glavu. Kad muzika obuče svoju čežljivu notu. Zašute svi glasovi koji me proganjaju, uspori dan, razblaži se vazduh i poteče sećanje od kojeg se branim celog dana. I uvek me stigne pred kraj, kad već pomislim da sam ga pobedila ovaj put.
Obećam sebi da tim korzom više neću ići i svaki put krenem. Tražim jedan stari osećaj - kao kad letiš zatvorenih očiju, kao kad zaroniš duboko, kao kad ležiš na travi, kao letnja kiša. Tražim, a ne nalazim ga, ni posle toliko vremena, ne na drugim mestima.
Ipak i dalje tražim. Naoružam se osmehom, naoružam se snovima, puni džepovi vere, puna glava sumnje. I ne, nije to to. Osetim to u svakom svom koraku, nije ista muzika. Puna mi je glava pravih rečenica od pogrešnih osoba. Na kraju, samo rečenice upamtim.
Lagala bih kad bih rekla da me ne čini srećnom gomila planova koje ipak uspem ostvariti. Da me ne čini jakom svaki let između oblaka. Da me ne čini hrabrom svaki korak koji napravim u nepoznato. Ali ... fališ ti. Ne u svakom trenutku, samo u onom kad ispraćam ovaj i dočekujem novi dan.
Fališ mi ti, a ne želim da mi fališ... :(
[ riznice sjećanja ] 14 Septembar, 2008 01:28
Ledena noć je utrčala u moju ulicu. Zima je ... još jedna, a kao da je prva. Jeli to ona drugačija ili sam to ja drugačija?! Osećam je, posle mnogo zima, ovu osećam. Mnogo toga se promenilo od poslednje zime, a ja, čini mi se nisam. Još uvek letim zatvorenih očiju, još uvek verujem u iste bajke, još uvek me plaše baba-roge.
Skupljam godine po džepovima, neke namerno zaturivši što dublje, a neke stavljam na vrh, tek da mogu s´vremena na vreme da ih izvučem, provirim i vratim nazad. I osmeh na lice lutko - ŽIVOT JE LEP :D. Uramim po koji trenutak, onaj retki što se ponekad i dogodi. Stavim ga pored kreveta, tek da, kad ujutro otvorim oči, shvatim da vredi. Ali ne žalim se, mnogo sam trenutaka uramila u životu. I znaš, još uvek želim male želje, još uvek se nisam prodala velikim.
I dovoljno mi je, trenutak-dva nedeljno i ja sam srećna, bar trenutak više nego što je dozvoljeno da to budemo. Izbace me ponekad iz ravnoteže neke tuđe velike želje na mojoj teritoriji. Ali snađem se. Pokupim onu gomilicu složenih želja i pomerim teritoriju malo u strano. Ne vredi se boriti. Te sam bitke još davno odlučila predati onim zaludnim i pohlepnim. Odluka je pala one noći kad sam ostavila prvu teritoriju jednog septembra pre dva života. Mnogo sam želja tamo ostavila nemajući vremena da ih ponesem. A i nije imalo smisla. Te su želje uspevale samo tamo i nigde više. To je rat koji sam izgubila i gubim ga još uvek. Zato od tada predajem ratove drugima. Nacrtam godišnji plan želja i na kraju svedem račune. Neke su ispunjene, neke izbrisane, neke se sele u novi godišnji plan. I eto, želja mi nikad ne nedostaje.
Imam svoje malo plišano skrovište, gde pobegnem kad me umori dan i gde mogu biti bilo ko. Mogu jer sam ja tako odredila. Eto. I obično imam 9 godina i trčim između zgrada. Ne znam zašto, ali sreću uvek zamišljam kao trčanje između zgrada, samo tada o tome nisam razmišljala, samo sam trčala... i bila srećna ... zaista.
I posle svega, mnogo puteva sam prošla, a bolje da nisam, mnogo puteva je prošlo mene, i sada, posle svega, ipak je vredeo svaki korak.
I dalje koračam malo po zemlji, više po oblacima...
[ riznice sjećanja ] 14 Septembar, 2008 01:27

Otkriću ti tajnu ; poznajem tajni prolaz u svet snova. Kad zakoračim dočeka me pamučno tlo oblaka, magija mi golica trepavice, miriše dan na lavandu. Kad zakoračim dočekaju me patuljci šarenih kapica i smešnih glasova. Svuda čuvene princeze u raskošnim haljinama. Ne postoje zidovi, ne postoje granice. Ne treba ti pasoš, treba ti samo vodič koji će te uvesti na taj bal. Pusti da te vodim. Pusti da ti pokažem kako igra trava, kako pevaju boje, kako priča kiša. Ne treba ti maska. Skini je. Ja već odavno poznajem lice koje ona skriva. Naučiću te da letiš, da ćuteći kažeš sve, da se ne pomeriš a stigneš tamo gde si krenuo. Pokazaću ti kako da se ušuškaš u oblak, kako da zagrliš muziku. Stresi sa sebe sve velike planove budućnosti, sve teške udarce prošlosti. Zagrizi trenutak kao bajaderu, zatvorenih očiju. Znam da predugo tražiš savršen zagrljaj. Da lutaš. Da najviše vremena potrošiš smišljajući bekstva, opravdanja za neuspeh, za strah. Znam da te uplaši svaki put kad ne kažem ono što si mislio da hoću. Ne hodam ja tom mapom koju si nacrtao. Ne vidim raskrsnice koje mi crtaš, ne poznajem znakove koje mi podmećeš. Moj motor radi na osećaj, uvek je. Ne znam gde će me odvesti, ne znam koliko ću putovati i ne razmišljam o tome. Pustim vetar da mi se igra sa kosom, pustim sunce da mi spava na ramenu i zavalim se u sedište. Pokazaću ti kako.

Pusti da budem tvoj čarobnjak. Odvešću te na mesto koje nisi nacrtao na svojoj mapi. Ostavi predrasude drugima. Ne pokušavaj da me obučeš u nekakvu izlizanu priču kojoj poznaješ kraj. Ne znaš ti kakvu maglu krije ova glava. Pričaću ti o notama koje nikad nisi čuo. Ćutaću na svim jezicima sveta. Mogu da te pogledam a da ne otvorim oči. Mogu da te zagrlim i da te nikad ne pustim. Znam kakve te misli ophode pre nego što te zavede san. Znam da namerno grešiš da bi bio u pravu. Zavirila sam u tvoje misli kad nisi pazio. Upoznala sam boju tvojih kapaka i obojila tajna vrata tom bojom. Nemogu ti nacrtati hrabrost iako želim. Daj mi ruku, pokazaću ti tajni prolaz u zemlju snova. Pusti da te vodim, da ti šapnem osmeh na usne. Nosim bundevu u rukama. Pusti da budem tvoj čarobnjak.

[ riznice sjećanja ] 14 Septembar, 2008 01:26
Sporo, pomalo oklevajući, zalazi sunce još jednog mog dana. Omekša vazduh, vetar se uznemiri i utihnu koraci. Izbacim misli iz brzine. Zamešam sebi koktel za ovu noć ; malo muzike, malo smeha, poneki san i pomalo ti, sasvim malo, samo zbog arome. Zavalim se u moj oblak i pijuckam. Vreme me uči strpljenju. Gradim visoku kulu, pažljivo biram svaki kamen za nju. Polako slažem svoj šareni mozaik i strpljivo čekam dan svog trijumfa. Verujem u jedan zagrljaj. Verujem u smisao svakog proteklog trenutka. Verujem u heroje svog vremena, jedna od tih heroja me je rodila. Verujem i u najmanje zrno dobrote koje svako krije negde u sebi. Ne žurim, iako se to očekuje. Davno sam odredila svoj tempo kojim pobeđujem, podmažem krila i letim.
Ne priznajem naivnost koju neki vide u mom pogledu, nije to to. Previše sam gubila da bih bila naivna. Poznajem zlo, poznajem bol, poznajem gubitak. Poznajem, al ne odustajem.
Tu u mom stomaku stanuju leptirovi koji zaigraju kad si tu. Znam da čuvaš nekog leptira u sebi i nadam se da i on zaigra u isto vreme.
Ne umem objasniti gomilu ubeđenja koja me vode, ne umem pronaći reči za osećanja koja se jave, ne umem biti drugačija nego što jesam. Ne umem niti pokušavam.
Najteže odluke prepustim onoj smešnoj devojčici sa kikicama koju snažno čuvam u sebi. Ne postoji ta planina koju ona ne bi preskočila jednim HOP. Devedesete je nisu uspele naterati da odraste. Promenila je gomilu igrališta, ali ipak sačuvala magičnu prašinu u svojim džepovima. Još uvek igra žmurke između zgrada. Uzdam se u nju da će i iz ove igre izaći kao pobednik, sa najviše klikera.
Blesave misli mi šetaju glavom; smišljam pakleni plan da te izvučem iz te pećine i na prevaru parkiram na oblak pored sebe. Blesave misli ... hm ... vredi pokušati.
Ispijam poslednje kapi koktela za ovu noć, možda ću prošetati starim ulicama detinjstva, malo preleteti oko zgrada i sleteti tvoj zagrljaj. Možda ću izvrnuti svet naglavačke, izmešati sve boje i nacrtati smešak na suncu. Možda ćeš se iznenaditi kad otvoriš oči. A možda se neću pomeriti sa mog plišanog oblaka, a ti strepi...
[ riznice sjećanja ] 14 Septembar, 2008 01:24
Da mi je zaplivati Unom, onom mojom koju nisu uspele isprljati sve protekle godine i ljudi koji su crtali te godine. Da mi je prošetati čaršijom mog detinjstva, protrčati krug oko starih spomenika i zagrliti stare drugare okupljene između zgrada. Da mi je ponovo imati ona krila koja su me nosila visoko iznad oblaka, visoko iznad zla. Nedostaju mi te male godine, male radosti. Rasuli se klikeri iz mog džepa, rasula se deca mog detinjstva. Nosili nas vetrovi daleko, predaleko od naše čaršije, od Une. Svako je našao neki svoj jug; generacije devedesetih - generacije prerano poletelih.
Pitam se, da l` još uvek isti vetar uzburka vodu Une, da l` još uvek istim jezikom svira. Pitam se ko igra naše igre između zgrada i da li znaju tajne tih prostora. Pamte li nas naša tajna mesta. Jesu li se konačno vratile ptice iznad crkve.
Čuvam to sećanje - moje sklonište kad me dan prestigne, kad mi se šuti, kad me slome. Samo zatvorim oči i pustim film. Nebo mog detinjstva, a ispod njega ponovo počinju stare igre. Ipak, da mi je bar na tren osetiti miris komšijskog jorgovana, vratiti se u dana nepobedivih, vratiti se u te male godine i biti sretna. Da mi je ponovo nacrtati kuću mog detinjstva na istom mestu. Popeti se na staru trešnju u dvorištu i bezbrižno klatiti nogama kao nekad.
Da mi je osetiti samo delić nekog od tih dana, pa da popunim prazninu ovih.
Kako oprostiti devedesetim, kako prihvatiti?! Ko će mi vratiti moju Bosnu, ko je čuvati kada mene ne bude?!
[ riznice sjećanja ] 13 Septembar, 2008 22:07
Posebni dani slikani za posebne osobe, trošim ih sama. A mislila sam to nikad neću biti. Već vidim da se preslikava još jedna ista godina. Vetar u mojoj glavi mi nanosi suze na oči i da znam, to je već moj teren, tu sam nepobediva. Pitam se da li previše očekujem?! Možda samo treba da sačekam da prođu tri kruga, pa da se uključim u igru. Lome me ovi dani, ne znam koliko još snage imam na lageru. Svako novo razočaranje mi pulsira u glavi i znam pući ću kad-tad. Zaboli me tuđa pažnja mesto pažnje onih od kojih je očekujem. Zaboravljaju, i kad sve prođe bez njih i kad se sete, bace mi pred noge milion odličnih opravdanja i još više usvojenih fraza za bolje sutra, koje je ionako došlo u međuvremenu. Da li sam pogrešno birala? Gde sam grešila, u stvaranju njih ili sebe?
Teške misli za ovo dete u mojoj glavi koje se još uvek igra između dnevnih obaveza. Menjaju me godine i ljudi koje mi vreme nameće. Nisam sigurna želim li igrati ovu igru. Gubim se. Sanjam livade sa negaženom travom i najsitnijim cvećem. Sanjam crveno sunce i vetar u D-mollu. Sanjam da letim i da sam konačno kući. Vazduh miriše na komšijski jorgovan i sad znam, to je taj miris snova i detinjstva. Izgubljen i samo njegov bled odraz zarobljen u mojim nozdrvama zauvek.
U snu prelećem kilometre šuma, livada i planina. U snu od šale grlim sunce i rukujem se sa vetrom posle još jedne pobede u preskakanju brda. U snu sedim na stepenici jednog doma koji više ne postoji i češljam lutku. A van sna žalim za svakim neiskorišćenim trenutkom, propuštenom igrom i prespavanim danom.
Ispod prozora još jedna zima prosipa svoje mirise. Teško se mirim sa ovim "drugim" zimama. Ne verujem im baš nešto. Uvek spavam sa jednim okom otvorenim. Ne znam za druge, ali meni se čini da ova smera nesto ni malo dobro. Iskrada mi se na prstima ispod prozora punih džepova nekakvih stvari. I videla sam je jednom da se nešto došaptava sa vetrom. Sigurna sam da su u nekom tajnom dosluhu da napakoste nekom i sve mi se čini da znam i kome. Ne, ni malo mi se ne sviđa ova zima. Ni malo ne lici na neke koje sam ostavila kući, daleko i davno.
Neke pogrešne karte su zaigrale svoj krug. Bar se nadam da su pogrešne, a čini mi se da je pogrešno sve ostalo. Svuda u svetu nesreće i smrt. Ljudi nestaju sve brže. Da li to dolazi "onaj" kraj koji su svi najavljivali?! Još jedan potop? Čišćenje svega lošeg iako nam je obećano da ga neće biti ponovo. Bojim se da ovaj put neće imati ko da stane na barku sem životinja, ako ovaj put i bude kakve barke. Teško vreme za čoveka, od početka sam znala da sam pogrešila vrstu.
Da mi je da se vratim nazad u vreme jorgovana i komšijskih bašti. Vreme kada smo leto živeli mereći ubrzanje bicikla pri spuštanju sa nizbrdice od "stare lipe". Vreme kada smo preskakali ograde berući ko zna čiji kukuruz nacrtan nedaleko od grada i posle taj isti željno jedući umazani od gareža u kom se pekao. Vreme velikih odmora i "teških" domaćih zadataka. Vreme predvečernjih šetnji koje mi i danas u glavi nose muziku maminih potpetica dok polako korača. Kad mi se dan odrastanja i sticanja prava na neke takve potpetice činio daleko, predaleko. A ipak, došao je odmah iza nekog sledećeg ćoska neke od tih šetnji, prerano...
[ riznice sjećanja ] 13 Septembar, 2008 21:55
Znaš, još ponekad mi došeta
miris komšijskog jorgovana
i seti na neka prošla leta,
a znam, prošlo je previše dana.

Uvuče mi se u misli i golica,
grli me svojim rukama deteta,
naslika neka poznata lica
iz mog života davno oteta.

Mnogo se reka ovom glavom slilo,
putuju negde u bolji dan,
ostavljaju trag kao prosuto mastilo
i jedan nedosanjan san.

Kroz maglu odzvanja daleka zora,
miris rata i srušenih snova,
napušten dom i vecna mora
da li nas čeka sudbina nova?!

Umorne oci dragog vojnika
izgubljene negde u tom ludilu
svuda strah, suze i vika,
da li cu ga poznati u tom bunilu?

Ja znam da ratovi prolaze
i da sve to dođe na svoje.
Al' drugi domovi se ne nalaze,
tuđe je nebo druge boje.

Ipak, još prošetam ulicama sna
i dalje komšijski jorgovan miriše.
Zaspala je moja Bosna,
nece se buditi više...
[ Generalna ] 13 Septembar, 2008 21:53
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.