Volim proleće ! Volim onaj miris koji ono donese, neku muziku u vazduhu, neki ples u koraku. Volim i onaj tanani vetar koji mi nežno dodirne vrat i natera me da sklopim oči i sanjam. Volim da šetam i da korakom obuhvatim onih par trenutaka dana dok se gasi, dok miriše na lipe, na detinjstvo, na Bosnu. I volim Bosnu, onu moju, onu koja seća na igre žmurki, lozinki, na smeh, na snove. Onu moju koja više ne postoji. Volim one slatke tajne koje svi znaju, ali ćute da ne pokvare magiju. Volim miris vazduha pred kišu i sam taj trenutak isčekivanja. I kad pada, taj zvuk njenog plesa, i miris . Zaista volim mirise koje mi dan potura. Mirise cveća, jorgovana, kafe, trave, miris tek opranih stvari, miris novih knjiga.
Sve najlepše trenutke smeštam u arhivu sortirajući ih po mirisima koji su ih obeležili. I kad god izvučem neki novi trenutak iz arhive, raširi se njegov miris i ponovo me vrati u taj trenutak.
Volim sećanja, tu maglu koju mi ona stave u kapke i brzinu koju dodaju mojim krilima. I jaka sam znam, dok god pamtim sve što me je učinilo jakom.
I volim one male sitnice koje mi poklanjaju oni koji često i ne shvate koliko mi te sitnice znače i kako mi oboje dan i kako mi otpevaju uspavanku pred san.
I volim tebe, možda ne onako puno, onako pravo, ali taman dovoljno da pomislim na tebe, taman dovoljno za osmeh. :)