Kao šapatom prizvano sećanje me vodi natrag u jednu priču proživljenu davno. Natrag u vreme jednog prošlog raspusta kad nas niko nije mogao ubediti da su bajke izmišljene i kad smo se slepo plašili baba-roga koje vrebaju u svakom mračnom ćošku.

Devojčica u crvenoj tunici i rozim helankama, Bože koliko sam bila ponosna na tu "kreaciju". Sećam se tog raspusta je bilo moderno hodati poskakujući i to nisu razumeli samo odrasli, a oni i onako ne razumeju mnoge stvari. Ne vredi im objašnjavati. Samo slegneš ramenima i odskakućeš u svoju bajku. Tog leta smo skakutali po brdima izvan grada. Izmišljali smo igre i sve je bilo moguće realizovati između tih borova i visoke trave koja je jedina i živela tu. Osim, još jedne kuće. Kao da se neko šalio kad je počeo da je gradi tu i onda se na pola posla "prizvao pameti" i odustao. I tako, ta kuća postoji na pola završena, napuštena, ali idealna za naše igrel. Koliko smo samo žibota proživeli u njoj. Šepurili smo se svojom maštom po njenim sobama, igrali u najlepšim kostimima, vidljivim samo nama. Ali postojala je jedna soba čija su vrata bila zaključana. Ustavari, samo je ta soba i imala vrata. Plašilo nas je neznanje šta se nalazi iza njih, a vukla nas je radoznalost. Ponekad smo smišljali razne priče koje bi ispunile tu sobu i bivali uplašeni svojom pričom. Strčali bi tada najbrže kući, ne okrećući se. Ali uvek se vraćali. Ma vuklo nas je nešto natrag, pa ipak tog leta smo bili nepobedivi i nije bilo te baba-roge koja je mogla da nam stane na put, mada nismo rizikovali. Na prstima smo prolazili pored te sobe i trčali kući ako primetimo ili čujemo nešto strašno. Dešavalo se i to. Jeste. Jednom je nekom ispao kliker i čulo se njegovo tužno kotrljanje po podu, ali ipak, ne možeš sa tim stvarima biti načisto, zar ne!? Šta ako je baba-roga?! A? Ma i dan danas me niko neće ubediti da nije neka baba-roga spavala u toj zaključanoj sobi.

Danas me plaše druge baba-roge. Prokradaju mi se u svakom mom danu i ma koliko pokušala bežati, nađu me uvek. Baba-roge mog detinjstva su bile samo u našoj mašti dok su ove danas stvarne. 

Eh da mi je da se vratim u to leto nepobedivih i da me opet plaše one baba-roge iz zaključane sobe i da skakućem od jedne priče do druge.

Eh kad bih mogla ponovo da osetim miris tog čarobnog leta i da sve bude isto i da tu stane sve...Zauvek.