Provlači se još jedan dan ispod mog prozora, još jedan prazan, a drugi sličan ide za njim. Leto još  u početku nije obećavalo mnogo i toga se drži. Prazni koraci sami tumaraju prljavim asfaltima. Katkad zastanu, na tren i krenu dalje. Blesave misli smenjuju se u još blesavijoj glavi i slažem ih na gomilu moguće i manje moguće. Jedan par koraka zagubljen kilometrima južno, i sad, da li misli ili ipak ne?!

Toliko svega pre, isto toliko posle, da li je korake spojilo ili...ne?! Gužba u glavi prkosi tišini u sobi. Napolju život, leto i negde daleko ti...

I mami me ova noć da ispružim zakržljala krila široko i poletim južno do kraja kopna i sletim u jedan zagrljaj. Tiho bih se ušuškala i skrila da me sledeći dan ne pronađe, bar ne samu. Kadvo li sutra mi sprema ovo leto, hoću li ga dočekata sa tobom?!

Predugih 10 goina - ponovo kući. Stara ulica sada isprljana tuđim željama i prazno mesto na mom dlanu za stisak ruke - samo tvoje - znam da znaš. Kad bih te ova noć donela do mene, pokazala bih ti sva moja tajna mesta i one korake sreće. Podelila bih svoj dom samo sa tobom. Znam isto je nebo iznad nas, samo je odavde lepše i bliže. I znaš, samo su odavde sve zvezde na broju i sijaju najjače - moje.

Neizgovorene reči moga srca putuju vazduhom u jedan grad na moru, u jedan zagrljaj, daleko. Počinje jedna od onih pesama i kao da si tu... "Sad znam gde sam grešio i gde sam nažalost bio gad, a gde nažalost ne..." istina nema šta.

Puštam taj talas da me poklopi i da na deliće trenutka osetim so onih dana. Vetar se igra mojim mislima, pretura trenutke po svom. Velikom kašikom meša taj sladak otrov za ovu noć namenjen samo meni. I znam popiću ga, ipak. Još uvek toplo ukalupljeno mesto na mom dlanu, po veličini samo jednog dlana, čeka jedan daleki obećani dan. Tiho, podmuklo, prolazi tuđe leto. Oteže svoje trenutke podvaljujući mi šarene maske, zamagljuje mi oči, ali ja znam njegovo lice i njegovo kraj. Njegov kraj i moj novi početak u starom zagrljaju...