[ riznice sjećanja
]
26 Septembar, 2008 00:26
LET,LET, BUBAMARO...
U jednom danu zamislim sto planova za njegovo ulepšavanje. U jednom
danu promenim sto načina za najbolji kraj. I sve ostane na tome. One drske godine hrabrosti, ne razmišljanja, skokova, završene su zajedno
sa srednjom školom. Nikad nisam pomislila da se stvari toliko menjaju
posle. U jednom trenutku držim uzde čitavog sveta i mogu biti bilo ko,
dovoljno je samo da krenem. U sledećem ja sam samo mala, kao bubamara,
kojoj drugi usmeravaju pravac letenja. I uplašena sam. Moja krila su
tako krhka, a svet je ogroman, da li će izdržati?! A boja sveta je
drugačija u svakom letu.
Ponekad
je sve mračno, strašno i ne vidim kuda me vodi. Ponekad je zeleno,
sveže kao orošena trava, puno mogućnosti, puno pristaništa za
ostvarenje želja i pri svakom letu nadam se nekoj svetloj boji.
Samo...kad se završava?
Mora da postoji neka luka posle koje krila
odlažete na tavan zajedno sa ostalim stvarima koje su nam male i ne
trebaju nam više, samo neka ih još malo blizu nas, nikad se ne zna.
Imam već gomilu takvih stvari na tavanu. Šta da kažem, teško se
opraštam. Tu čuvam stare "starke" kao dokaz prošlog buntovništva,
zaostale igračke kao podsetnik da sam nekad bila dete, za slučaj da
zaboravim. Gomilu odeće iz raznih epizoda mog odrastanja. Delove nekih
čudnih oblika, više ni ne znam čemu su pripadale, ali stoje tu i svaki
put kad se popnem na tavan neka nova priča me vrati u prošlost. I
zaista je lepo setiti se i imati čega se setiti. Ponekad. Ipak, život
ne čine sećanja, bar ne u celosti. Postoje oni važni trenutci koji nam
se dešavaju sada, dok koračamo, dok pričamo. Možda u jednom od njih
pronađemo luku za svoj let.
Jer, ponekad, u nekom sasvim prosečnom
trenutku, naiđe neko ko potpuno promeni naše planove za sutra. Uvede
nas u neku novu dimenziju i jedino što se zapitate je - "Pa gde je do
sad"!?
Možda se ništa ne dogodi, možda sutra sve nestane, ma nije ni
bitno. Život čine mogućnosti. Ravnoteža u svetu je ostvarena činjenicom
da je dobrog i lošeg podjednako. Zaboravljamo da svaki sledeći korak
može biti pad, ali ne mora.
Zaboravljamo da je prošlosti mesto na
tavanu, a ne u svakom sadašnjem trenutku. Zaboravljamo da, ma koliko
mala bila krila bubamare, nose je tamo gde je potrebno. Zaboravljamo da
živimo, a to ne smemo.
Jer, zar nije to smisao svakog našeg leta,
živeti. A živeti znači postojati u sadašnjem trenutku bez odlaganja, a
ne čekati neki sledeći kad će se sve kockice poklopiti onako kako smo
zamislili, hraneći se u međuvremenu slatkim trenutcima prošlosti.
Ponekad i običan dan na poslu pomeri planinu i sunce ponovo dopre do nas. A posle...pa sve je moguće...
[ riznice sjećanja
]
25 Septembar, 2008 01:54
VOLIM
Volim proleće ! Volim onaj miris koji ono donese, neku muziku u
vazduhu, neki ples u koraku. Volim i onaj tanani vetar koji mi nežno
dodirne vrat i natera me da sklopim oči i sanjam. Volim da šetam i da
korakom obuhvatim onih par trenutaka dana dok se gasi, dok miriše na
lipe, na detinjstvo, na Bosnu. I volim Bosnu, onu moju, onu koja seća
na igre žmurki, lozinki, na smeh, na snove. Onu moju koja više ne
postoji. Volim one slatke tajne koje svi znaju, ali ćute da ne pokvare
magiju. Volim miris vazduha pred kišu i sam taj trenutak isčekivanja. I
kad pada, taj zvuk njenog plesa, i miris . Zaista volim mirise koje mi
dan potura. Mirise cveća, jorgovana, kafe, trave, miris tek opranih
stvari, miris novih knjiga.
Sve
najlepše trenutke smeštam u arhivu sortirajući ih po mirisima koji su
ih obeležili. I kad god izvučem neki novi trenutak iz arhive, raširi se
njegov miris i ponovo me vrati u taj trenutak.
Volim sećanja, tu
maglu koju mi ona stave u kapke i brzinu koju dodaju mojim krilima. I
jaka sam znam, dok god pamtim sve što me je učinilo jakom.
I volim
one male sitnice koje mi poklanjaju oni koji često i ne shvate koliko
mi te sitnice znače i kako mi oboje dan i kako mi otpevaju uspavanku
pred san.
I volim tebe, možda ne onako puno, onako pravo, ali taman dovoljno da pomislim na tebe, taman dovoljno za osmeh. :)
[ riznice sjećanja
]
21 Septembar, 2008 14:45
STRAŠNA PRIČA
Kao šapatom prizvano sećanje me vodi natrag u jednu priču
proživljenu davno. Natrag u vreme jednog prošlog raspusta kad nas niko
nije mogao ubediti da su bajke izmišljene i kad smo se slepo plašili
baba-roga koje vrebaju u svakom mračnom ćošku.
Devojčica u
crvenoj tunici i rozim helankama, Bože koliko sam bila ponosna na tu
"kreaciju". Sećam se tog raspusta je bilo moderno hodati poskakujući i
to nisu razumeli samo odrasli, a oni i onako ne razumeju mnoge stvari.
Ne vredi im objašnjavati. Samo slegneš ramenima i odskakućeš u svoju
bajku. Tog leta smo skakutali po brdima izvan grada. Izmišljali smo
igre i sve je bilo moguće realizovati između tih borova i visoke trave
koja je jedina i živela tu. Osim, još jedne kuće. Kao da se neko šalio
kad je počeo da je gradi tu i onda se na pola posla "prizvao pameti" i
odustao. I tako, ta kuća postoji na pola završena, napuštena, ali
idealna za naše igrel. Koliko smo samo žibota proživeli u njoj.
Šepurili smo se svojom maštom po njenim sobama, igrali u najlepšim
kostimima, vidljivim samo nama. Ali postojala je jedna soba čija su
vrata bila zaključana. Ustavari, samo je ta soba i imala vrata. Plašilo
nas je neznanje šta se nalazi iza njih, a vukla nas je radoznalost.
Ponekad smo smišljali razne priče koje bi ispunile tu sobu i bivali
uplašeni svojom pričom. Strčali bi tada najbrže kući, ne okrećući se.
Ali uvek se vraćali. Ma vuklo nas je nešto natrag, pa ipak tog leta smo
bili nepobedivi i nije bilo te baba-roge koja je mogla da nam stane na
put, mada nismo rizikovali. Na prstima smo prolazili pored te sobe i
trčali kući ako primetimo ili čujemo nešto strašno. Dešavalo se i to.
Jeste. Jednom je nekom ispao kliker i čulo se njegovo tužno kotrljanje
po podu, ali ipak, ne možeš sa tim stvarima biti načisto, zar ne!? Šta
ako je baba-roga?! A? Ma i dan danas me niko neće ubediti da nije neka
baba-roga spavala u toj zaključanoj sobi.
Danas me plaše druge
baba-roge. Prokradaju mi se u svakom mom danu i ma koliko pokušala
bežati, nađu me uvek. Baba-roge mog detinjstva su bile samo u našoj
mašti dok su ove danas stvarne.
Eh da mi je da se vratim u to
leto nepobedivih i da me opet plaše one baba-roge iz zaključane sobe i
da skakućem od jedne priče do druge.
Eh kad bih mogla ponovo da osetim miris tog čarobnog leta i da sve bude isto i da tu stane sve...Zauvek.
[ riznice sjećanja
]
20 Septembar, 2008 15:29
TUĐI DANI, NEKAKVI
Provlači se još jedan dan ispod mog prozora, još jedan prazan, a
drugi sličan ide za njim. Leto još u početku nije obećavalo mnogo i
toga se drži. Prazni koraci sami tumaraju prljavim asfaltima. Katkad
zastanu, na tren i krenu dalje. Blesave misli smenjuju se u još
blesavijoj glavi i slažem ih na gomilu moguće i manje moguće. Jedan par
koraka zagubljen kilometrima južno, i sad, da li misli ili ipak ne?!
Toliko
svega pre, isto toliko posle, da li je korake spojilo ili...ne?! Gužba
u glavi prkosi tišini u sobi. Napolju život, leto i negde daleko ti...
I
mami me ova noć da ispružim zakržljala krila široko i poletim južno do
kraja kopna i sletim u jedan zagrljaj. Tiho bih se ušuškala i skrila da
me sledeći dan ne pronađe, bar ne samu. Kadvo li sutra mi sprema ovo
leto, hoću li ga dočekata sa tobom?!
Predugih 10 goina - ponovo
kući. Stara ulica sada isprljana tuđim željama i prazno mesto na mom
dlanu za stisak ruke - samo tvoje - znam da znaš. Kad bih te ova noć
donela do mene, pokazala bih ti sva moja tajna mesta i one korake
sreće. Podelila bih svoj dom samo sa tobom. Znam isto je nebo iznad
nas, samo je odavde lepše i bliže. I znaš, samo su odavde sve zvezde na
broju i sijaju najjače - moje.
Neizgovorene reči moga srca putuju
vazduhom u jedan grad na moru, u jedan zagrljaj, daleko. Počinje jedna
od onih pesama i kao da si tu... "Sad znam gde sam grešio i gde sam
nažalost bio gad, a gde nažalost ne..." istina nema šta.
Puštam
taj talas da me poklopi i da na deliće trenutka osetim so onih dana.
Vetar se igra mojim mislima, pretura trenutke po svom. Velikom kašikom
meša taj sladak otrov za ovu noć namenjen samo meni. I znam popiću ga,
ipak. Još uvek toplo ukalupljeno mesto na mom dlanu, po veličini samo
jednog dlana, čeka jedan daleki obećani dan. Tiho, podmuklo, prolazi
tuđe leto. Oteže svoje trenutke podvaljujući mi šarene maske,
zamagljuje mi oči, ali ja znam njegovo lice i njegovo kraj. Njegov kraj
i moj novi početak u starom zagrljaju...
[ riznice sjećanja
]
16 Septembar, 2008 18:59
" JA TREBAM TE SAMO NA ČAS "
Kad zatvorim oči i odlutam milion svetlosnih godina izvan ovog dana,
kad više to ne bude ovaj dan, već neki drugi, lepši, želim da onog
trenutka kad otvorim oči, budeš tu, jedan uzdah od mene. Bar trenutak,
dva bih mislila da sanjam. Bila bih srećna, bila bih slobodna, bila bih
zaljubljena, bila bih sve ono što nisam a želim biti.
Sve bi to
stalo u taj trenutak. Možda bi ostalo mesta i za jedan poljubac, ali
reči nikako. Reči sve pokvare. One stanu u sledeći trenutak. One mi
otvore oči i učine predhodni trenutak prošlim. One te oteraju od mene.
Ma
... pusti me. Nije mi ništa. Svakom naiđe žuta minuta u životu. Meni se
nekako razvuče i na dane ali uvek se nekako izborim sa njom. Nabacim
osmeh i malo šminke i ništa se ne vidi.
Vrati se ti u svoj dan.
Izvini što sam te na kratko ukrala. Trebao mi je neko za zagrljaj, za
VOLIM TE. Pomislila sam na tebe. Ne znam zašto. Možda grešim, možda
nisi ti. A možda te ukradem još koji put. Neka, nema to veze sa tobom,
nego se plašim da budem sama, ponekad. Ma smešnih stvari se plašimo ;
mraka, buba, senki. Plaše me osećanja, plaši me da sledeći put nećeš
dati da te ukradem ni na trenutak. Pitam se kome poklanjaš ostale
trenutke svoga dana. Ne, ne ćelim da ih kupim. Meni je dovoljan samo
jedan, nadam se da rezervacija još važi. Samo sam radoznala. Pitam se,
da li u nekom od njih pomisliš na mene, ponekad? Zaboravi, i ja svašta
pitam. Ma reči pokvare sve. Bolje da ćutimo. Kad si već tu, zagrli me
jako, najače. Sad ću da otvorim oči.
PSSSSSSSSSST....
[ riznice sjećanja
]
15 Septembar, 2008 21:24
TI SI MOJA PRVA MISAO
Šta je to što jedan jednostavan trenutak učini komplikovanim?! Šta je
to što nas tera da uvek vidimo ono što želimo, a ne ono što jeste?!
Priznajem,
ponekad dozvolim da me povrede osobe koje uopšte nisu bitne u mom
životu, bar ne još uvek. Opravdanje nalazim u hladnim decembarskim
danima, onim sitnim danima pred novi početak. Opravdanje nalazim u
želji za jednim posebnim zagrljajem u ponoć. Ali ne nalazim opravdanje
za te osobe. Ma svi mi tražimo nešto, nekog, samo su putevi potrage
različiti. Puno puta sam skretala pogrešno u životu. Koračala sam sa
nekima koji nisu bili dostojni mog prisustva, i bežala od nekih koji su
mogli postati mnogo. Ogrešila sam se o mnogo njih i iskreno se nadam da
mi se taj bumerang neće vratiti. Verovala sam svojim instiktima, koji
su nažalost ponekad bili pogrešni. Danas me vodi jedan sličan instikt,
jak, čini mi se nepogrešiv, a da li je?! Želim verovati čak i kad je
sve suprotno onom što želim videti.
Decembar se lako poigrava sa
mnom. Uvek je pobeđivao u tim igrama. Ovaj put će me najlakše dobiti.
Iscrpela sam svu snagu planiranu za ovu godinu, a ostalo je još par
dana, ne vredi mi ulaziti u minus, a i nemam razloga. Polako. Odllučila
sam da ovu Novu Godinu proslavim na leto. Uvek sam sa tim godišnjim
dobom imala bolje odnose.
Ne nalazim mir u sebi. Muči me praznina
ovih dana i kako god je pokušam ispuniti, ne nalazim pravi način.
Ponekad mislim da je dan mnogo lakši sa pravim zagrljajem, a onda se
uplašim da sam jedan takav imala i izgubila. Sećam se dana provedenih u
jednom zagrljaju. Dana koji se još uvek nalaze na prvom mestu liste
mojih najlepših trenutaka. I ne znam da li je taj zagrljaj bio za ceo
život, ali znam da je tih dana bio pravi. Čudno je sve posle toga.
Nekako si suviše umoran za novi početak i najmanja sitnica je razlog za
odlazak. Gde se izgubila sva ona hrabrost koja me je vodila u ranijim
danima?! Kao da sa svakim novim danom na našem računu sve više biramo,
kao da namerno tražimo manu. I ne znam da li me više plaši samoća mojih
koraka ili mogućnost da ih neko prati. Drži me davni san koji su mi
isplele bajke mog detinjstva. San o savršenom stisku ruke. San o
blaženoj večnosti u jednom pogledu. I kad svaki novi pad govori da je
svaki uzdah tog sna utopija, ustajem verujući još više u njega. Znam da
negde postoji dlan kalupljen samo za moj, znam da negde postoji zarljaj
koji treba ispuniti.
Ti si moja prva misao kada me jutro probudi. Znam da znaš... :))
[ riznice sjećanja
]
15 Septembar, 2008 21:22
FALIŠ MI TI
Fališ mi ti. Onda kad zamiriše vazduh na more, kad mi vetar donese
muziku talasa pred noge. Fališ mi ti. Onda kad se useli tišina u moju
glavu. Kad muzika obuče svoju čežljivu notu. Zašute svi glasovi koji me
proganjaju, uspori dan, razblaži se vazduh i poteče sećanje od kojeg se
branim celog dana. I uvek me stigne pred kraj, kad već pomislim da sam
ga pobedila ovaj put.
Obećam
sebi da tim korzom više neću ići i svaki put krenem. Tražim jedan stari
osećaj - kao kad letiš zatvorenih očiju, kao kad zaroniš duboko, kao
kad ležiš na travi, kao letnja kiša. Tražim, a ne nalazim ga, ni posle
toliko vremena, ne na drugim mestima.
Ipak i dalje tražim. Naoružam
se osmehom, naoružam se snovima, puni džepovi vere, puna glava sumnje.
I ne, nije to to. Osetim to u svakom svom koraku, nije ista muzika.
Puna mi je glava pravih rečenica od pogrešnih osoba. Na kraju, samo
rečenice upamtim.
Lagala bih kad bih rekla da me ne čini srećnom
gomila planova koje ipak uspem ostvariti. Da me ne čini jakom svaki let
između oblaka. Da me ne čini hrabrom svaki korak koji napravim u
nepoznato. Ali ... fališ ti. Ne u svakom trenutku, samo u onom kad
ispraćam ovaj i dočekujem novi dan.
Fališ mi ti, a ne želim da mi fališ... :(
[ riznice sjećanja
]
14 Septembar, 2008 01:28
ŽIVOT JE LEP
Ledena noć je utrčala u moju ulicu. Zima je ... još jedna, a kao da je
prva. Jeli to ona drugačija ili sam to ja drugačija?! Osećam je, posle
mnogo zima, ovu osećam. Mnogo toga se promenilo od poslednje zime, a
ja, čini mi se nisam. Još uvek letim zatvorenih očiju, još uvek verujem
u iste bajke, još uvek me plaše baba-roge.
Skupljam
godine po džepovima, neke namerno zaturivši što dublje, a neke stavljam
na vrh, tek da mogu s´vremena na vreme da ih izvučem, provirim i vratim
nazad. I osmeh na lice lutko - ŽIVOT JE LEP :D. Uramim po koji
trenutak, onaj retki što se ponekad i dogodi. Stavim ga pored kreveta,
tek da, kad ujutro otvorim oči, shvatim da vredi. Ali ne žalim se,
mnogo sam trenutaka uramila u životu. I znaš, još uvek želim male
želje, još uvek se nisam prodala velikim.
I dovoljno mi je,
trenutak-dva nedeljno i ja sam srećna, bar trenutak više nego što je
dozvoljeno da to budemo. Izbace me ponekad iz ravnoteže neke tuđe
velike želje na mojoj teritoriji. Ali snađem se. Pokupim onu gomilicu
složenih želja i pomerim teritoriju malo u strano. Ne vredi se boriti.
Te sam bitke još davno odlučila predati onim zaludnim i pohlepnim.
Odluka je pala one noći kad sam ostavila prvu teritoriju jednog
septembra pre dva života. Mnogo sam želja tamo ostavila nemajući
vremena da ih ponesem. A i nije imalo smisla. Te su želje uspevale samo
tamo i nigde više. To je rat koji sam izgubila i gubim ga još uvek.
Zato od tada predajem ratove drugima. Nacrtam godišnji plan želja i na
kraju svedem račune. Neke su ispunjene, neke izbrisane, neke se sele u
novi godišnji plan. I eto, želja mi nikad ne nedostaje.
Imam svoje
malo plišano skrovište, gde pobegnem kad me umori dan i gde mogu biti
bilo ko. Mogu jer sam ja tako odredila. Eto. I obično imam 9 godina i
trčim između zgrada. Ne znam zašto, ali sreću uvek zamišljam kao
trčanje između zgrada, samo tada o tome nisam razmišljala, samo sam
trčala... i bila srećna ... zaista.
I posle svega, mnogo puteva sam
prošla, a bolje da nisam, mnogo puteva je prošlo mene, i sada, posle
svega, ipak je vredeo svaki korak.
I dalje koračam malo po zemlji, više po oblacima...
[ riznice sjećanja
]
14 Septembar, 2008 01:27
PUSTI DA BUDEM TVOJ ČAROBNJAK
Otkriću ti tajnu ; poznajem tajni prolaz u svet snova. Kad zakoračim
dočeka me pamučno tlo oblaka, magija mi golica trepavice, miriše dan na
lavandu. Kad zakoračim dočekaju me patuljci šarenih kapica i smešnih
glasova. Svuda čuvene princeze u raskošnim haljinama. Ne postoje
zidovi, ne postoje granice. Ne treba ti pasoš, treba ti samo vodič koji
će te uvesti na taj bal. Pusti da te vodim. Pusti da ti pokažem kako
igra trava, kako pevaju boje, kako priča kiša. Ne treba ti maska. Skini
je. Ja već odavno poznajem lice koje ona skriva. Naučiću te da letiš,
da ćuteći kažeš sve, da se ne pomeriš a stigneš tamo gde si krenuo.
Pokazaću ti kako da se ušuškaš u oblak, kako da zagrliš muziku. Stresi
sa sebe sve velike planove budućnosti, sve teške udarce prošlosti.
Zagrizi trenutak kao bajaderu, zatvorenih očiju. Znam da predugo tražiš
savršen zagrljaj. Da lutaš. Da najviše vremena potrošiš smišljajući
bekstva, opravdanja za neuspeh, za strah. Znam da te uplaši svaki put
kad ne kažem ono što si mislio da hoću. Ne hodam ja tom mapom koju si
nacrtao. Ne vidim raskrsnice koje mi crtaš, ne poznajem znakove koje mi
podmećeš. Moj motor radi na osećaj, uvek je. Ne znam gde će me odvesti,
ne znam koliko ću putovati i ne razmišljam o tome. Pustim vetar da mi
se igra sa kosom, pustim sunce da mi spava na ramenu i zavalim se u
sedište. Pokazaću ti kako.
Pusti da budem tvoj čarobnjak. Odvešću
te na mesto koje nisi nacrtao na svojoj mapi. Ostavi predrasude
drugima. Ne pokušavaj da me obučeš u nekakvu izlizanu priču kojoj
poznaješ kraj. Ne znaš ti kakvu maglu krije ova glava. Pričaću ti o
notama koje nikad nisi čuo. Ćutaću na svim jezicima sveta. Mogu da te
pogledam a da ne otvorim oči. Mogu da te zagrlim i da te nikad ne
pustim. Znam kakve te misli ophode pre nego što te zavede san. Znam da
namerno grešiš da bi bio u pravu. Zavirila sam u tvoje misli kad nisi
pazio. Upoznala sam boju tvojih kapaka i obojila tajna vrata tom bojom.
Nemogu ti nacrtati hrabrost iako želim. Daj mi ruku, pokazaću ti tajni
prolaz u zemlju snova. Pusti da te vodim, da ti šapnem osmeh na usne.
Nosim bundevu u rukama. Pusti da budem tvoj čarobnjak.
[ riznice sjećanja
]
14 Septembar, 2008 01:26
TIHO, NAJTIŠE ...
Sporo, pomalo oklevajući, zalazi sunce još jednog mog dana. Omekša
vazduh, vetar se uznemiri i utihnu koraci. Izbacim misli iz brzine.
Zamešam sebi koktel za ovu noć ; malo muzike, malo smeha, poneki san i
pomalo ti, sasvim malo, samo zbog arome. Zavalim se u moj oblak i
pijuckam. Vreme me uči strpljenju. Gradim visoku kulu, pažljivo biram
svaki kamen za nju. Polako slažem svoj šareni mozaik i strpljivo čekam
dan svog trijumfa. Verujem u jedan zagrljaj. Verujem u smisao svakog
proteklog trenutka. Verujem u heroje svog vremena, jedna od tih heroja
me je rodila. Verujem i u najmanje zrno dobrote koje svako krije negde
u sebi. Ne žurim, iako se to očekuje. Davno sam odredila svoj tempo
kojim pobeđujem, podmažem krila i letim.
Ne
priznajem naivnost koju neki vide u mom pogledu, nije to to. Previše
sam gubila da bih bila naivna. Poznajem zlo, poznajem bol, poznajem
gubitak. Poznajem, al ne odustajem.
Tu u mom stomaku stanuju
leptirovi koji zaigraju kad si tu. Znam da čuvaš nekog leptira u sebi i
nadam se da i on zaigra u isto vreme.
Ne umem objasniti gomilu
ubeđenja koja me vode, ne umem pronaći reči za osećanja koja se jave,
ne umem biti drugačija nego što jesam. Ne umem niti pokušavam.
Najteže
odluke prepustim onoj smešnoj devojčici sa kikicama koju snažno čuvam u
sebi. Ne postoji ta planina koju ona ne bi preskočila jednim HOP.
Devedesete je nisu uspele naterati da odraste. Promenila je gomilu
igrališta, ali ipak sačuvala magičnu prašinu u svojim džepovima. Još
uvek igra žmurke između zgrada. Uzdam se u nju da će i iz ove igre
izaći kao pobednik, sa najviše klikera.
Blesave misli mi šetaju
glavom; smišljam pakleni plan da te izvučem iz te pećine i na prevaru
parkiram na oblak pored sebe. Blesave misli ... hm ... vredi pokušati.
Ispijam
poslednje kapi koktela za ovu noć, možda ću prošetati starim ulicama
detinjstva, malo preleteti oko zgrada i sleteti tvoj zagrljaj. Možda ću
izvrnuti svet naglavačke, izmešati sve boje i nacrtati smešak na suncu.
Možda ćeš se iznenaditi kad otvoriš oči. A možda se neću pomeriti sa
mog plišanog oblaka, a ti strepi...
[ riznice sjećanja
]
14 Septembar, 2008 01:24
VETROVI UNE
Da mi je zaplivati Unom, onom mojom koju nisu uspele isprljati sve
protekle godine i ljudi koji su crtali te godine. Da mi je prošetati
čaršijom mog detinjstva, protrčati krug oko starih spomenika i zagrliti
stare drugare okupljene između zgrada. Da mi je ponovo imati ona krila
koja su me nosila visoko iznad oblaka, visoko iznad zla. Nedostaju mi
te male godine, male radosti. Rasuli se klikeri iz mog džepa, rasula se
deca mog detinjstva. Nosili nas vetrovi daleko, predaleko od naše
čaršije, od Une. Svako je našao neki svoj jug; generacije devedesetih -
generacije prerano poletelih.
Pitam
se, da l` još uvek isti vetar uzburka vodu Une, da l` još uvek istim
jezikom svira. Pitam se ko igra naše igre između zgrada i da li znaju
tajne tih prostora. Pamte li nas naša tajna mesta. Jesu li se konačno
vratile ptice iznad crkve.
Čuvam to sećanje - moje sklonište kad me
dan prestigne, kad mi se šuti, kad me slome. Samo zatvorim oči i pustim
film. Nebo mog detinjstva, a ispod njega ponovo počinju stare igre.
Ipak, da mi je bar na tren osetiti miris komšijskog jorgovana, vratiti
se u dana nepobedivih, vratiti se u te male godine i biti sretna. Da mi
je ponovo nacrtati kuću mog detinjstva na istom mestu. Popeti se na
staru trešnju u dvorištu i bezbrižno klatiti nogama kao nekad.
Da mi je osetiti samo delić nekog od tih dana, pa da popunim prazninu ovih.
Kako oprostiti devedesetim, kako prihvatiti?! Ko će mi vratiti moju Bosnu, ko je čuvati kada mene ne bude?!
[ riznice sjećanja
]
13 Septembar, 2008 22:07
VREME JORGOVANA
Posebni dani slikani za posebne osobe, trošim ih sama. A mislila sam to
nikad neću biti. Već vidim da se preslikava još jedna ista godina.
Vetar u mojoj glavi mi nanosi suze na oči i da znam, to je već moj
teren, tu sam nepobediva. Pitam se da li previše očekujem?! Možda samo
treba da sačekam da prođu tri kruga, pa da se uključim u igru. Lome me
ovi dani, ne znam koliko još snage imam na lageru. Svako novo
razočaranje mi pulsira u glavi i znam pući ću kad-tad. Zaboli me tuđa
pažnja mesto pažnje onih od kojih je očekujem. Zaboravljaju, i kad sve
prođe bez njih i kad se sete, bace mi pred noge milion odličnih
opravdanja i još više usvojenih fraza za bolje sutra, koje je ionako
došlo u međuvremenu. Da li sam pogrešno birala? Gde sam grešila, u
stvaranju njih ili sebe?
Teške
misli za ovo dete u mojoj glavi koje se još uvek igra između dnevnih
obaveza. Menjaju me godine i ljudi koje mi vreme nameće. Nisam sigurna želim li igrati ovu igru. Gubim se. Sanjam livade sa negaženom travom i
najsitnijim cvećem. Sanjam crveno sunce i vetar u D-mollu. Sanjam da
letim i da sam konačno kući. Vazduh miriše na komšijski jorgovan i sad
znam, to je taj miris snova i detinjstva. Izgubljen i samo njegov bled
odraz zarobljen u mojim nozdrvama zauvek.
U snu prelećem kilometre šuma, livada i planina. U snu od šale grlim sunce i rukujem se sa
vetrom posle još jedne pobede u preskakanju brda. U snu sedim na
stepenici jednog doma koji više ne postoji i češljam lutku. A van sna žalim za svakim neiskorišćenim trenutkom, propuštenom igrom i
prespavanim danom.
Ispod prozora još jedna zima prosipa svoje
mirise. Teško se mirim sa ovim "drugim" zimama. Ne verujem im baš
nešto. Uvek spavam sa jednim okom otvorenim. Ne znam za druge, ali meni
se čini da ova smera nesto ni malo dobro. Iskrada mi se na prstima
ispod prozora punih džepova nekakvih stvari. I videla sam je jednom da
se nešto došaptava sa vetrom. Sigurna sam da su u nekom tajnom dosluhu
da napakoste nekom i sve mi se čini da znam i kome. Ne, ni malo mi se
ne sviđa ova zima. Ni malo ne lici na neke koje sam ostavila kući,
daleko i davno.
Neke pogrešne karte su zaigrale svoj krug. Bar se
nadam da su pogrešne, a čini mi se da je pogrešno sve ostalo. Svuda u
svetu nesreće i smrt. Ljudi nestaju sve brže. Da li to dolazi "onaj"
kraj koji su svi najavljivali?! Još jedan potop? Čišćenje svega lošeg
iako nam je obećano da ga neće biti ponovo. Bojim se da ovaj put neće
imati ko da stane na barku sem životinja, ako ovaj put i bude kakve
barke. Teško vreme za čoveka, od početka sam znala da sam pogrešila
vrstu.
Da mi je da se vratim nazad u vreme jorgovana i komšijskih
bašti. Vreme kada smo leto živeli mereći ubrzanje bicikla pri spuštanju
sa nizbrdice od "stare lipe". Vreme kada smo preskakali ograde berući
ko zna čiji kukuruz nacrtan nedaleko od grada i posle taj isti željno
jedući umazani od gareža u kom se pekao. Vreme velikih odmora i
"teških" domaćih zadataka. Vreme predvečernjih šetnji koje mi i danas u
glavi nose muziku maminih potpetica dok polako korača. Kad mi se dan
odrastanja i sticanja prava na neke takve potpetice činio daleko,
predaleko. A ipak, došao je odmah iza nekog sledećeg ćoska neke od tih šetnji, prerano...
[ riznice sjećanja
]
13 Septembar, 2008 21:55
Komšijski jorgovan
Znaš, još ponekad mi došeta
miris komšijskog jorgovana
i seti na neka prošla leta,
a znam, prošlo je previše dana.
Uvuče mi se u misli i golica,
grli me svojim rukama deteta,
naslika neka poznata lica
iz mog života davno oteta.
Mnogo se reka ovom glavom slilo,
putuju negde u bolji dan,
ostavljaju trag kao prosuto mastilo
i jedan nedosanjan san.
Kroz maglu odzvanja daleka zora,
miris rata i srušenih snova,
napušten dom i vecna mora
da li nas čeka sudbina nova?!
Umorne oci dragog vojnika
izgubljene negde u tom ludilu
svuda strah, suze i vika,
da li cu ga poznati u tom bunilu?
Ja znam da ratovi prolaze
i da sve to dođe na svoje.
Al' drugi domovi se ne nalaze,
tuđe je nebo druge boje.
Ipak, još prošetam ulicama sna
i dalje komšijski jorgovan miriše.
Zaspala je moja Bosna,
nece se buditi više...
